Sport

Bili su protiv Ajfelovog tornja i Kipa slobode, danas protiv Beograda na vodi - gde bi svet bio da su slušani glasovi protiv napretka?

Autor: Republika

Vesti

17.07.2019

14:52

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Mnogo je primera širom sveta, koji ukazuju da je uvek bilo otpora napretku. Mnogi nisu razumeli progresivne ideje, mnogi nisu imali viziju i - ostali su, između ostalog, i bez nekih od kapitalnih dela arhitekture, kojima se danas divi čitav svet. I mi danas, kod nas, imamo pokušaj dela javnosti da osujeti ostvarenje jednog od monumentalnih projekata u Srbiji... Pogađate, reč je o "Beogradu na vodi", pa je sada možda vreme da vidite u kakvom se "društvu" ovaj projekat nalazi i gde je sve postojao otpor javnosti na putu ka boljoj budućnosti društva.

Ajfelov toranj

Istorija Ajfelovog tornja počinje prezimenom čoveka koji je projektovao. U to vreme, Ajfel je radio na dizajniranju tornja. Najpre je svoje nacrte predstavio zvaničnicima u Barseloni i Španiji. Španci uopšte nisu bili impresionirani. Nije im se dopao dizajn tornja, izgledao im je čudno. Štaviše, smatrali su da je preskup i nije vredan troškova izgradnje. Odbili su ga i Gustav Ajfel je otputovao u Pariz. Prezentovao je skice tamošnjim vlastima. Oni su uvideli potencijal konstrukcije i prihvatili projekat.

Međutim, projektovani toranj je postao predmet polemike, privukavši kritiku kako onih koji nisu verovali da je njegova izgradnja izvodljiva, tako i onih koji su mali primedbe na umetničkoj osnovi. Te primedbe su postale osnova dugotrajne debate o odnosu između arhitekture i građevinarstva. Na kritike Grupe 300 (nazvane tako jer je planirana visina tornja iznosila 300 metara) u kojoj su bili brojni umetnici toga vremena Ajfel je odgovarao poredeći svoj toranj sa egipatskim piramidama:

- Moj toranj će biti najviša građevina koju je ljudska ruka sagradila. Zar neće biti podjednako grandiozan? Zar bi nešto, vredno divljenja u Egiptu, postalo odvratno i smešno u Parizu?

Ajfel je snažno verovao u svoju ideju i u svoj projekat, ukazujući da je prerano suditi o značaju građevine samo na osnovu crteža. Kampanja Grupe 300 protiv izgradnje tornja je imala veliki odjek u javnosti pa se tako Parizom proširila vest da će se Ajfelov toranj srušiti zbog čega su mnogi vlasnici stanova iz okolnih kvartova prodavali stanove u bescenje. Naslednici onih koji su ih tada kupili danas su milioneri. Gustav Ajfel je bio uporan i pored snažne kampanje, ismevanja u satiričnim ali i stručnim časopisima.

Mnogi od učesnika u protestu promenili su mišljenje kada je toranj izgrađen. Po završetku gradnje tornja, kada je postalo jasno da je nastalo remek delo, kritika je „isparila pod svetlom“ ogromnog oduševljenja naroda. Tokom svetske izložbe 1889. godine, Ajfelov toranj je posetilo dva miliona posetilaca.

ZAKLjUČAK - Iako je postao veoma popularan, 1909. godine toranj se suočio sa problemom. Sa svojih 20 spratova, građevina je bila daleko iznad granice od sedam spratova koju je dozvoljavao tadašnji zakon za gradnju u Parizu. Priča Ajfelovog tornja bi se upravo tu završila da je tada bio srušen kako je zakon predviđao i kako su njegovi protivnici tražili. Međutim, tadašnja vlada je dozvolila da građevina ostane tako što je izmenila zakon samo zbog tornja. Toliko o priči da se kada su u pitanju važni objekti značajni za imidž ili ekonomoju zemlje ne donose posebni zakoni. Danas se Ajfelov toranj ubraja u primere strukturalne umetnosti i nezaobilazan je kadar u filmskoj, književnoj i likovnoj umetnosti. Kula od stakla „Shard of Glass“ (London), izgrađen 2013. godine Šard je zgrada od 87 spratova izgrađena u centru Londona, nadomak London Bridža 2013. godine. Investitori su došli iz Katara. Od pomenutih 87 spratova čak 72 sprata su ekskluzivan stambeni prostor. Ova zgrada, špicaste strukture, koja „izranja“ iz reke Temze sa svojih 309,6 metara je najviša zgrada u Evropskoj Uniji.

Kula od stakla „Shard of Glass“ (London), izgrađen 2013. godine

Šard je zgrada od 87 spratova izgrađena u centru Londona, nadomak London Bridža 2013. godine. Investitori su došli iz Katara. Od pomenutih 87 spratova čak 72 sprata su ekskluzivan stambeni prostor. Ova zgrada, špicaste strukture, koja „izranja“ iz reke Temze sa svojih 309,6 metara je najviša zgrada u Evropskoj Uniji.

Zašto je ovaj primer važan? Velika Britanija je poznata kao zemlja u kojoj se striktno poštuju zakoni. U julu 2002. godine tadašnji zamenik premijera Džon Preskot naredio je da se uradi analiza u vezi sa ispravnošću realizacije jednog takvog projekta, jer su se, videvši nacrt ovog objekta, njegovoj izgradnji žestoko suprotstavili Komisija za Arhitekturu i Fondacija kraljevskih parkova, smatrajući da ovakav objekat ruži London!? Analiza je urađena u aprilu i maju 2003. godine, a 19. novembra 2003. godine britanska vlada je dala saglasnost da se nastavi sa planiranjem i realizacijom ovog projekta uprkos žestokom protivljenju stručne javnosti.

Obrazloženje je između ostalog sadržalo i detalje kojima se naglašava da je ovakav objekat izuzetnog arhitektonskog dizajna i velike stabilnosti, a da njegova izgradnja nosi i ekonomsku korist po grad London. Iako je finansijska kriza usporila dinamiku izgradnje, objekat je uspešno sagrađen i danas predstavlja ponos građana Londona. Godinu dana nakon izgradnje ovaj objekat dobija PRVU nagradu na najlepšu zgradu izgrađenu u prethodnoj godini na čuvenom sajmu „Emporis Skyscrapers Awards“. Imati poslovni ili stambeni prostor u ovoj zgradi danas je postalo stvar prestiža. Preko 1500 radnika bilo je angažovano samo na izgradnji grubih radova na ovom objektu.

ZAKLjUČAK - Protiv izgradnje ovog objekta bunili su se mnogi ugledni stručnjaci u Londonu a ne samo članovi kraljevske Komisije. I deo javnosti je podržao kritičare. Smatrali su da takav objekat nije za London i da će naružiti grad. Međutim, to nije sprečilo Vladu da gleda u budućnost, da da prednost ekonomskim efektima za London i za zemlju. Na kraju, pokazalo se da je zgrada prihvaćena, a da je projekat doneo veoma mnogo koristi Londonu i Velikoj Britaniji. Arhitekta svetskog glasa Renco Piano (izgradio je između ostalog Njujork Tajms zgradu i Pompidu centar u Parizu) smatrao je da bunt dela građana nije ništa novo i da predstavlja tipičan strah od promena i inovacije. Ken Livingston (Kenneth Robert "Ken" Livingstone) gradonačelnik Londona u periodu 2000–2008. godine suočavajući se sa kritikama javnosti povodom ovog i drugih projekata jednom je izjavio: ”Danas se osećam kao Galileo koji pred Inkvizicijom objašnjava da se Zemlja okreće oko Sunca”.

Henri VI Vizitor Centar, Kembridž – Britanija

Povodom obelezavanja 500-te godišnjice Kings koledža u Kembridžu, (inače sam Univerzitet je Kembridž osnovan pre više od 800 godina), napravljen je projekat koji je izazvao dosta kontroverzi i protesta lokalnog stanovnistva. Projekat je dobio dozvolu nadležnih službi, a pre nekoliko dana, 01. 04. 2015. godine je počela izgradnja. Projekat je vredan preko 180 miliona funti. Najupečatljiviji deo nove zgrade biće zvonik napravljen od stakla i čelika koji će nadvisivati kapelu Kings koledža i zaklanjati pogled na koledž sa reke, što je bila jedna od glavnih turističkih atrakcija i glavni razlog pobune žitelja.

Zgrada je nazvana Henri VI Vizitor Centar. U okviru nje će se nalaziti galerije, restorani, prodavnice, biletarnice i sve što je potrebno za nesmetan i optimalan boravak više od milion posetilaca Kembridža tokom godine. Vizitor Centar će posetiocima obezbediti ekskluzivan pogled na istorijsku Vest End kapelu koja više neće biti vidljiva sa reke. Procena je da će grad imati ogromnu finansijsku korist od ovog centra te su svi protesti žitelja odbijeni.

ZAKLjUČAK - Dakle, Engleska sa snažnom istorijskom tradicijom, čak i u najjačem univerzitetskom kompleksu u Evropi, gleda u budućnost i uvažava i ekonomske benefite. Šta bi naše arhitekte rekle za ovo ”zaklanjanje vizure” u Kembridžu? Mi koji se na tradiciju pozivamo često, a poštujemo je retko, nismo to u stanju. Umesto hiljada radnih mesta, umesto oživljavanja građevinske industrije koja je već godinama unazad u komi, umesto stvaranja pretpostavki za razvoj turizma koji jača ekonomiju, deo naših građana čini sve da otera investitora, da sačuva straćare i da u ruglo i deponije koje su bruka našeg grada već 50 godina nastavi da uvlači svakoga ko želi da menja, da modernizuje i da se uhvati u koštac sa izazovima sadašnjosti.

Ostali primeri u svetu

Ova tri primera su najbolje objašnjenje da protivljenje dela javnosti projektu Beograd na vodi nije ništa novo, a ni karakteristično samo za Srbiju. Postoje i drugi primeri kao što su Vasko de Gama most u Lisabonu, kip Slobode u Njujorku, Staklena piramida ispred Luvra koja je postavljena na snažno insistiranje bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana.

Most Vasko de Gama je danas monumentalan simbol grada ali su se protesti građana u vezi sa njegovom izgradnjom dešavali zbog cene (milijardu evra) i netransparentnosti prilikom izbora izvođača. To ne ide u prilog našem diskursu i služilo bi više kritičarima.

Kip Slobode u Njujorku izazivao je prezir i pobunu kod afro-amerikanaca i nije nam od značaja, a otpor Piramidi ispred Luvra je bio velik i to uglavnom od stručne javnosti koja je smatrala da to što Miteran radi predstavlja svetogrđe i ruženje Luvra. Ta piramida je danas jedan od simbola Pariza.

Primeri otpora prilikom izgradnje važnih objekata u Srbiji

Palata Albanija

Palata Albanija je sagrađena 1940. godine i u trenutku izgradnje bila najviša zgrada na Balkanu. Pored podzemnih voda koje su otežavale gradnju (i današnji kritičari Beograda na vodi pominju podzemne vode kao jedan od problema, a to su govorili i kritčari izgradnje Novog Beograda) i lokalno stanovništvo je opstruisalo izgradnju ove zgrade, jer je mislilo da je Palata Albanije pretnja za okolne građevine i da će zgrada ove visine propasti u zemlju i povući sa sobom i ostale zgrade.

Ove laži su sistematski širili protivnici izgradnje među kojima je bilo uglednih ljudi tog vremena pa su zabeleženi primeri i da se pojedini građani iz straha sele. Međutim, zgrada ne samo što nije potonula, već je postala simbol Beograda tog vremena.

Uvođenje javnog osvetljenja u Beogradu

Prva sijalica u Beogradu, zasijala je 1880. godine u kafani “Hamburg” (na uglu sadašnje Ulice kneza Miloša i Masarikove), po odluci njenog vlasnika. Lokal više ne postoji, ali se na njenom mestu danas nalazi zgrada Elektrodistribucije Beograd. Sijalica je bila prva u Beogradu, ali privatna, odnosno nije bila u sistemu javne rasvete koju je beogradska opština tek nameravala da uvede.

Međutim, uvođenje struje nije išlo baš lako, postoje oni kojima uvek nešto smeta i koji se bune na sav glas. Stanovništvo je uglavnom smatralo da je struja donela nemir u njihove živote, da je grad unakažen postavljanjem ružnih stubova i slično. Bilo je primera da se ruže stubovi. Za razliku od struje, građanima su sveće, petrolej i gas delovali bezbednije. Čak je u ono vreme, jedan odbornik opštine subotičke podigao glas, čija je opaska stigla čak do Beograda. “Ne treba nam to osvetljenje, jer pošten čovek ide spavat rano, a bitanga neka lomi glavu“, rekao je odbornik. Međutim, snažna volja tadašnje uprave varoši obezbedila je da Beorad dobije javnu rasvetu.

Kada je rasveta uvedena većini građana se svidela, ali strah od eletrične rasvete nije nestao. Mnogi su koristili unapred pripremljena nagaravljena stakla, smatrajući da se od jake svetlosti iz sijalica može oslepeti!?

Odluka o elektrifikaciji javnog svetla grada Beograda usvaja se 1890. godine, dok prva električna sijalica iz sistema javne rasvete počinje da sija 23. septembra tj 6. oktobra 1893. godine, na uglu Kolarčeve i Makedonske ulice.

Protesti povodom izgradnje robne kuće ”Ta-ta” u Knez Mihajlovoj ulici (maj 1936)

Beograd je 1935. godine dobio na početku Knez Mihajlove ulice velelepno zdanje, prvu modernu, evropsku robnu kuću na Balkanu. Sagrađena na devet ari zemljišta u robnoj kući „Ta-Ta“, kako se tada zvala, odevale su se najpoznatije beogradske dame. Roba je bila vrhunskog kvaliteta i stizala je u izloge samo nekoliko dana nakon modnih revija u Parizu. Postojalo je posebno sportsko odeljenje, uvedena je i prva kataloška prodaja.

Ovakve robne kuće imale su tada skoro sve evropske prestonice. Ipak, u Beogradu ova novina nije mogla da prođe bez protesta. Četiri dana pošto je otvorena robna kuća vlasnici malih radnji i njihovi zaposleni organizovali su demonstracije tražeći da se robna kuća zatvori jer ”im gasi radnje”!? Jedan mladić je kamenjem razbio tri izloga uz povik: ”Živela nacionalna ekonomska sloboda! Dole stranci! Dole strani kapital!”. Udruženje beogradskih trgovaca i zanatlija održalo je potom zbor u bašti Kolarca na kome je Milan Stojanović, predsednik zbora poručio: ”Mi nismo politička organizacija nego samo želimo da sačuvamo svoju ekonomsku i socijalnu samostalnost. Ako imaju pravo na život razne ”Ta-te” i ”Bate” onda će svakako pravo na život imati i nekoliko miliona privrednika širom naše zemlje”. Beogradski trgovci, kafedžije i zanatlije su zatražile od Vlade ukidanje industrijskih prodavnica i velikih magacina (robna kuća)”.

Protesti povodom izgradnje mosta Gazela i donošenje posebnog zakona u Skupštini SFRJ i Skupštini SR Srbije za izgradnju ovog mosta

Gazela koja se nalazi na autoputu koji prolazi kroz Beograd građena je od 1966–1970. godine bila je predmet osporavanja dela stručne javnosti zbog grandioznosti, odnosno šest saobraćajnih traka koje je imala. Ti protesti nisu imali velikog odjeka u javnosti jer se tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito izrazito pohvalno govorio o projektu tokom izgradnje.

Zanimljivo je da su radovi na završetku Gazele kasnili zbog nedostatka novca kao i da je prilikom otvaranja Gazele tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić iskoristio priliku da predsedniku Titu sa mosta pokaže Savski amfitetatar. Titu se nije svideo dim koji je dolazio iz ložionica ispod Gazele i gradonačelnik Pešić je iskoristio priliku da mu predloži da se nova železnička stanica izgradi ispod brda Prokop koje se takođe videlo sa mosta. U to vreme, na brdu Prokop je bilo nehigijensko naselje, a dve godine kasnije počela je da se gradi železnička stanica koja će tek narednih godina biti završena

Inače, zanimljivo je da su Skupština SFRJ i Skupština SR Srbije donele posebne zakone o izgradnji Gazele, nešto slično kao sada kada Skupština Republike Srbije donosi poseban zakon za izgradnju Beograda na vodi.

Palata Beograd

Poznata Beograđanka, građena je između 1969–1974. godine, prema projektu arhitekte Branka Pešića, kao prvi oblakoder u užem centru grada, stacioniran između Slavije i Terazija. Zgrada predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja beogradske arhitekture s kraja šezdesetih godina 20. veka i u to vreme je bila najviša zgrada u Beogradu i na Balkanu.

Tokom gradnje zgrada je osporovana od strane dela stručne javnosti pa je tako beogradska Politika objavila 2. aprila 1974. godine tekst ”Antisimbol Beograda” u kome se predlaže da se ”ova ružna zgrada” nazove ”Crnograđanka” zbog ”crne boje ali i ružnoće”. Pored toga, objavljivani su tekstovi u kojima je tvrđeno da je preko osamdeset odsto zaposlenih u ovoj zgradi bolesno zbog činjenice da se u ovoj zgradi ne otvaraju prozori, a javnost ju je dugo osporavala. Ipak, Beograđanska je sve to preživela i danas je jedan od simbola Beograda.

Kapije Novog Beograda (Geneks kule)

Ove kule je projektovao je arhitekta Mihajlo Mitrović, jedan od najvećih protivnika projekta Beograd na vodi.

Izgradnja ovih kula bila je praćena aferama, a najveća je bila tzv. ”afera stiropor” koja je na kraju završena pred Vrhovnim sudom!? Sam Mitrović se žalio da je veliki broj urbanista bio protiv njegove zgrade. ”Ta kuća je, uprkos mog prisustva, doživela nekoliko trenutaka neodgovornog društvenog odnosa, čak rasipničkog ponašanja”, rekao je arhitekta u intervjuu NIN-u 15. jula 1979. godine i dodao:

”Prvo kada je kuća započeta, urbanisti su iscenirali situaciju koja je obustavila izgradnju za nekoliko mesecu. Posle toga sledi još jedan takav udar. Bila su tri udara. Drugi je došao sa stiroporom. To je isto šokantni primer našeg rasipništva i naše neodgovornosti. Čak je i Vrhovni sud Srbije presudom osnažio uklanjanje stiropora. Ali u institutima su izvršeni eksprerimenti. Palili su stiropor pod maksimalnom temperaturom i nikakvih deformacija nije bilo. Treći udar je što 180 stanova skoro godinu dana nije useljeno”. Naime, Stambena komisija grada Beograda je utvrdila da prilikom izgradnje nisu poštovani jugoslovenski propisi.

Danas je arhitekta Mihajlo Mitrović najveći protivnik izgradnje Beograda na vodi. U svim intervjuima koje je davao hvalio se da se borio da u Beogradu izgradi nešto novo, da nije mario za domaće propise jer se samo hrabrošću pomeraju granice. Danas radi suprotno od onoga što je radio kada je projektovao. U istom intervjuu NIN-u se žalio da je projektovao lokal koji je deset centimetara niži od dozvoljenog i da inspekcija nije dozvoljavala da proradi. ”Na kraju sam molio jednog političara koji je svojim političkim autoritetom naredio da to proradi. Redovnim putem nije moglo”, rekao je tada Mitrović, a danas optužuje autore projekta Beograd na vodi da mešaju politiku i da ne poštuju zakon.

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, YouTube, TikTok, Telegram, Vajber. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa Google Play i Apple AppStore.