ISPOVEST ČOVEKA OBOLELOG OD NAJTEŽE BOLESTI: Gledam smrti u oči i ne plašim se, strah me je samo šta će biti sa decom!

Foto: ST/N. MANDIĆ

10 odsto obolelih od multiple skleroze ima najgori oblik, koji je dobio Goran

Priča teško obolelog Gorana Gigića (49) govori o hrabrosti, smrti, ljubavi, požrtvovanju, ponosu. Sve je to izmešano u sudbini čoveka koji je odrastao na beogradskom asfaltu i živeo punim plućima. Sve do jednog dana 2012. godine, kada je otišao da pokupi ćerku iz škole. Izašao je iz kola, zakoračio i srušio se ničice pred svim ostalim roditeljima.

VELIKI TROŠKOVI

To je, otprilike, početak priče koja se, kako nam kaže Goran, neumitno bliži kraju. Ali kad god da dođe, taj kraj biće neuporedivo lakši ako bude znao da je deci ostavio bar sređen stan, u kom mogu da nastave da žive sa majkom Katarinom.

- Bolujem od primarno progresivne multiple skleroze. Moj život može se svesti na jednu reč: pakao. Po ceo dan ležim. Oslanjajući se na štap i suprugu, uz strašne bolove, mogu da napravim dva, možda tri koraka. Postoji lek koji zaustavlja bolest, zove se ocrevus, mogu da ga primim u Hrvatskoj, košta 20.000 evra, ali mene to ne interesuje. Samo se borim da što duže budem pored svoje dece, ćerka ima 15, sin šest godina. Jedina, najveća, želja mi je da im sredim stan u Rakovici, da u njemu bude osnovnih uslova za život i da miran odem - priča nam Gigić.

Foto: ST/N. MANDIĆ

Goran Gigić

Ekipa Srpskog telegrafa posetila je Gorana u Mionici. Tamo je morao sa suprugom i sinom da pređe u majčinu kuću. Žive od naknade za tuđu negu i pomoć i dečjeg dodatka. Deset plus 5.000 dinara. Da nije nekoliko dobrih ljudi, koji priskaču u pomoć, verovatno ne bi imali ni za hleb. O kolicima može samo da sanja iako ne hoda. Popio je punu šaku lekova samo da bi mogao sedeći da nas dočeka. Osam meseci nije video svetlost dana. Naš sagovornik ipak neće da ga bilo ko žali. Sudbini, kaže, niko nije umakao. Ponavlja, jedino bi voleo da neko pomogne da se sredi stan koji ostavlja deci.

- I ćerka i sin su skromni, preskromni. Divna deca, sportisti. Oni su moj ponos, moje ohrabrenje i ono što me drži da ne skliznem u crne misli, depresiju. Teraju me da se borim, da budem jak za njih - izgovara u dahu Goran.

Pitamo ga za stan, šta sve treba srediti. Dugo gleda u pod, vidi se da ga je sramota da moli bilo koga za bilo šta. I onda progovara, teško, s knedlom u grlu:

- Struju smo sredili, katastar je gotov, stiglo je rešenje. Drugovi, kojih je, nažalost, sve manje, pomogli su koliko je ko mogao. A nije to bilo malo, samo za struju 270.000 dinara. Pa porez, notar, sve zajedno 7.500 evra. Problem je što još moramo da sredimo kupatilo. Da neko pomogne ako može...

JAVITE SE REDAKCIJI AKO MOŽETE DA POMOGNETE Svi koji žele da pomognu Goranu i njegovoj porodici da srede stan u kojem će deca živeti nakon njegove smrti mogu da se jave redakciji Srpskog telegrafa na telefon 011/55-86-70 ili mejl redakcija@srpskitelegraf.rs.

ČELIČNA VOLJA

Dok Goran razgovara s nama, sinčić ga grli. On je, kaže, tatina najveća snaga. Njegov šampion. Nastavljamo priču...

- Kako živim sa bolešću, to samo moja porodica i ja znamo. Osam godina ležim i čekam smrt. Za nju sam spreman, ali me ubija činjenica da deci ne mogu obezbedim stan. Odnosno, ne mogu da ga sredim tako da u njemu mogu da žive. Ponavljam, meni ništa ne treba. Molim vas da to napišete, da ne pomisli neko nešto pogrešno.

Foto: Privatna arhiva TATIN MEZIMAC Mali Uroš SUPRUGA KATARINA: Samo ljubavi ne fali... Doktorka koja je utvrdila Gigiću dijagnozu ispratila ga je iz ordinacije rečima: "Neka ti je bog u pomoći." Pregrmeo je to nekako u glavi (a lečen je dugo pogrešno od diskus hernije), a uz njegovu jaku volju i želju da zbrine decu presudila je i podrška supruge Katarine. Ostala je uz njega, ostavila posao da bi bila s njim jer drugačije ne bi mogao da funkcioniše, borila se zajedno s njim, preživljavala najteže trenutke. Pričala je s nama, zajedno s Goranom, a od svega što je rekla najduže su nam u glavi odzvanjale reči: "Ovoj porodici samo ljubavi ne fali."

Pričali smo s Goranom još dugo. Pokazivao nam je slike ćerke, njene medalje, zamolio da joj ne pominjemo ime (da je neko ne sažaljeva zbog teško bolesnog oca), gledali smo njegove slike iz vremena kad je mogao da trči, vežba, brine o porodici... Ovo je, kao što rekosmo, pre svega priča o hrabrosti. O čoveku koji bi, kažu lekari, odavno bio mrtav da ga ne drži jaka, ogromna želja da zbrine decu.