NAJTUŽNIJA PRIČA OLUJE: Aleksandri su u koloni ubili oca i dedu

Foto: www.profimedia.rs/Privatna arhiva

Foto: Ilustracija

- Sećam se da je tata došao kući, obuo mi patike, vezao pertle i rekao mami da spakuje samo najnužnije stvari i da moramo da bežimo. Mamu Vedranu, baku Savu, po kojoj je moj brat dobio ime, i mene smestili su u kamion s ciradom, a nedaleko iza nas u koloni u belom mercedesu bili su moj otac Mirko i deka Branko - priseća se sa suzama u očima Aleksandra.

Sledeća scena koje se seća jeste prelet aviona preko kolone na Petrovačkoj cesti, koji su u povratku bombardovali kolonu izbeglica. Bio je 7. avgust 1995.

 

 

- Zagrmelo je i zatutnjalo, kamion se zatresao kada je nedaleko od nas pala bomba. Žene su vrištale, mama, koja je u tom trenutku bila u devetom mesecu trudnoće, bila je krvava jer je geler pogodio u ruku, istu onu s kojom me je sekund ranije grlila, pokušavajući da me zaštiti. Brat je bio obliven krvlju, kao i baka - priseća se Aleksandra.

TATA SAHRANJEN POSLE OSAM GODINA Foto: Privatna arhiva Bolne uspomene - Aleksandra u krugu sa bratom, majkom i ocem Posmrtni ostaci njenog oca i deke pronađeni su posle sedam godina na istom mestu na kom su poginuli, a pored puta je stajao i izgoreli automobil. - Moja baka je 2002. uspela da nađe posmrtne ostatke tate i deke. Uradila je DNK analizu da bi bila sigurna da su oni, a potom su sahranjeni pored mame na barajevskom groblju. Brat i ja smo ostali kod ujaka, a baka je živela u Novom Sadu sa tetkom i često nas je zvala telefonom. Sećam se da je uvek plakala čim mi začuje glas, mislim da nije prestajala da plače sve dok nije umrla pre deset godina - kaže uz tihi uzdah Aleksandra.

TUĐI LJUDI U NAŠOJ KUĆI Foto: Privatna arhiva Aleksandrina kuća Aleksandra se pre dve godine udala i sa suprugom je prošlog leta radila u Poreču. Po povratku u Beograd smogla je snage da ode u rodno selo Zagrad kod Benkovca. - Kuću u kojoj smo živeli moj stric je prodao pre skoro 20 godina i nestao bez traga i glasa. Sad tu žive neki drugi ljudi. U staroj kući nedaleko odatle danas živi moja tetka. Nisam ulazila u našu kuću, ali je dvorište ostalo isto baš onako kako ga pamtim iz ranog detinjstva.

Kada su je izneli iz kamiona, ugledala je stravičnu sliku:

- Videla sam tatin auto, koji je goreo zajedno s njim i dekom. Baka je vrištala na sav glas, mama je pokušavala da me skloni da ne gledam, nastao je opšti metež. Tada, kao dete, nisam ni shvatila šta se dogodilo, ali danas znam koliko je bilo teško mojoj baki, kojoj su pred očima u najstrašnijim mukama umirali sin i muž.

Aleksandri je povređena leva šaka, brat je imao lakše ozlede glave, pa su prebačeni u bolnicu u Srbiji, a odatle je sa mamom i bratom otišla kod ujaka Nikole u Barajevo kod Beograda. Nažalost, to nije bio kraj tragedijama malene devojčice.

Foto: Facebook/Tanja Stijelija

Tanja Stijelja

- Krajem avgusta mama je otišla u novosadsko porodilište i 29. avgusta na svet je došla moja sestrica Tanja. Porođaj je prošao u najboljem redu, međutim, mama je pala u komu i dva dana kasnije umrla. Lekari nikada nisu uspeli da objasne šta joj se dogodilo. Iskreno, mislim da je njoj puklo srce od tuge za tatom - kaže Aleksandra.

SANDALICA ME ČEKALA U ZAVIČAJU Foto: Privatna arhiva Aleksandra Stijelja - Obilazila sam dvorište stare kuće s tetkom, mnogo smo pričale i u jednom trenutku našla sam zaturenu prašnjavu staru sandalicu. Nisam mogla da verujem kada sam je uzela u ruke. Tetka me je pogledala i samo je rekla da me je sandalica čekala da se vratim kući. Ponela sam je za uspomenu u Beograd - ispričala je Aleksandra.

NEDOSTAJU MI RODITELJI - Prijatelji me često pitaju kako sam uspela da preživim sve te tragedije i ostanem normalna. Ne znam, bila sam dete, pa sam to drugačije doživela. Ujak se zaista potrudio da nam pruži dom pun ljubavi, nikada nismo imali ni najmanji problem. U Barajevu sam kroz vrtić i školovanje stekla prijatelje za ceo život. Što sam starija, roditelji mi sve više nedostaju, posebno kada su porodična slavlja, kad sam se udavala...

Udala se pre dve godine i sa suprugom živi u Ovči, brat ima svoju porodicu i dvoje dece i živi u Beogradu, dok je najmlađa Tanja već dve godine u Beču.

 

 

- Godinama i najbliži prijatelji nisu znali za moju tragediju jer nisam želela sažaljenje. Moj brat Sava, iako je pet godina stariji, tvrdi da se ničega ne seća, a ja pričam o svemu što nam se dogodilo na Petrovačkoj cesti. Nemam razloga da bilo šta krijem, nikome ništa nismo učinili, nikoga ni tada ni sada ne mrzimo, ali ne želim da se zaboravi tragedija kroz koju je prošla moja i mnoge druge porodice koje je "Oluja" zauvek oterala sa vekovnih ognjišta.