Prvi čovek SANU pobedio koronu! Kostić: Zahvalnost dugujem onima čija imena ne znam!

Foto: Tanjug/R. PRELIĆ

Vladimir Kostić

Na samom kraju jula, prilikom povratka iz Studenice u planinski hotel, osetio sam učestalo, suvo kašljucanje uz povišenu temperaturu i glavobolju. Pošto se tokom noći ništa nije promenilo, sa suprugom sam se vratio u Beograd i, da skratim priču, PCR test je bio jasan: "Kovid pozitivan". Primljen sam u kovid bolnicu "Dr Dragiša Mišović".

Dan kasnije, međutim, pridružila mi se supruga, sa istom dijagnozom: obostrano zapaljenje pluća. Tako, u samo 24 sata sam, kao neko ko je preko 40 godina proveo u bolničkim sobama i hodnicima, prvi put bio sa druge strane barikade - ovoga puta u ulozi bolesnika.

Naravoučenija

Svašta sam razumeo i sagledao na drugi način - nažalost, kasno, na kraju moje profesionalne karijere. Gorkohumorno sam konstatovao da bi i za moje bolesnike, ali i za mene kao lekara, bila korisna obaveza da sam sa svakim napredovanjem u struci provodio po dve nedelje u ulozi bolesnika, uključujući i primenu svih onih procedura za koje, evo, već četiri decenije ubeđujem svoje bolesnike da "nisu ništa strašno". Drugo, samo jedan pozitivan test preveo me je u grupu onih kod kojih su svako predviđanje i svaka izvesnost relativizirani u prisustvu kapricioznog i opasnog virusa. U odličnim uslovima (mnogo boljim nego na mojoj klinici), uglavnom sam se usredsredio i u letu hvatao razgovore lekara na čestim vizitama, pokušavajući da dešifrujem njihovo razumevanje bolesti kojom sam i sam bio zahvaćen. Brzo sam uvideo da su ove moje kolege u šestomesečnom susretu sa virusom SARS-CoV-2, uprkos tvrdnji da ne znamo mnogo, izvukle barem nekoliko osnovnih naravoučenija i na tim pravcima uporno delovale. Niko nije pružao jeftina ohrabrenja, a tražili su strpljenje. Na otpusnoj listi stoji potpis: "Tim lekara KBC 'Dr Dragiša Mišović' - Dedinje", koji, iako prenebregava pojedince, ukazuje na njihovu svesnu odluku da budu deo zajedničkog napora. Supruga i ja smo im, srećom, verovali.

Foto: ST/N. MANDIĆ

Ukoliko preživim...

Treće, često se srećemo s nedvosmisleno morbidnom željom da, makar iz prikrajka, budemo prisutni na vlastitoj sahrani i osmotrimo iskrenost onih koji su nas okruživali. Ova pandemija omogućava bolesniku makar larviranu formu takvog iskustva. Članovi porodice i prijatelji u velikoj većini bili su iskreno (ponekad mi se činilo i preterano) zabrinuti, ali je bilo i poziva osoba koje sam smatrao dobrim poznanicima, a koji gotovo da nisu krili da im je jedini razlog javljanja da ogoljeno završe neki posao u kome sam i ja imao izvesnu, manju ili veću ulogu, a za koju im se činilo da, sa mojom infekcijom, postaje sve neizvesnija. Ubeđen da sam im svojim cinizmom doskočio, onim posebno beskrupuloznim odgovarao sam da ću svakako videti šta mogu da uradim - ukoliko preživim. Moj cinizam ih ili nije dotakao ili, verovatnije, nije ni bio posebno inteligentan. Setio sam se jednog porodičnog prijatelja iz zavičaja moga oca, a kome je u toku bdenja po smrti majke, koja ga je sama odgajila, prišao komšija sa molbom da se angažuje u zaposlenju njegovog, po mnogo čemu, sumnjivog brata. Kada je naš prijatelj pokušao da mu objasni da je takav razgovor nad telom mrtve majke neuljudan, dobio je antologijski odgovor: "More..., ona si je umrela, pa umrela, nego da se mi živi spasavamo!" Zanimljivo da su ljudi kojima sam ovo prepričavao različito doživljavali reakciju: kao beskrupuloznost, primitivizam, ali i kao vitalnost. Celu priču i navodim samo kao kontrapunkt brizi i saosećajnosti medicinskih sestara i tehničara u tih nešto više od dve nedelje bolničkog lečenja. Obučene u sve neophodne skalamerije i skafandere na tropskoj vrućini, okovratnika neizbežno natopljenih znojem, sa pogledom koji više nije mogao da sakrije umor, jobovskom strpljivošću su tražile naše staračke vene, uz povremni diskretni humor o bračnom paru u istoj bolesničkoj sobi, i pitale nas: "Boli li?" A suština koja nas je ohrabrivala nije bila u prisustvu ili izostanku bola - suština je bila u prostoj činjenici da je to pitanje postavljeno.

Zahvalnost onima čija imena ne znam

Stoga pretenciozno želim da tim anonimnim pešadincima u, kako se to sa morbidnom militarizacijom termina naziva, "ratu protiv kovida", dok visoki oficiri polemišu, posvetim ove redove. Potpuno mi je svejedno što će mnogi to doživeti kao jeftinu patetiku raspilavljenog starca koji je srećan što je preživeo. Ne, ja samo želim da prenesem zahvalnost onima čija imena ne znam. I kao što sam sretan što u jednom futurološkom eseju među zanimanjima koja u budućnosti neće biti posebno ugrožena algoritmima veštačke inteligencije i automatizacije stoji i posao medicinskih sestara i tehničara, jer međuljudska empatija uspešno ostaje podjednako neophodna i neuhvatljiva. Srećom po tu i takvu budućnost.

P. S. Isti futurolozi predviđaju da neće biti ugroženo još jedno zanimanje - zanimanje političara, ali iz sasvim drugih razloga. Izgleda da je kognitivna iracionalnost koju su autori vezali uz ovaj posao takođe neuhvatljiva za procedure veštačke inteligencije. Ali to je druga i tužnija priča.