Potresna ispovest devojke koja je preživela Oluju: "Stradanje da nas uvek opominje, ali moramo dalje"

Foto: www.profimedia.rs

Foto: Ilustracija

Članovi porodica žrtava svedočili su u ispovestima za medije o vremenu kada su izgubili svoje najmilije
Deo porodice Kristine Šare Starčević (39) nije izbegao za vreme "Oluje" i ovo je njena priča.

Kristina je tada imala svega 14 godina, a danas je mlada uspešna žena okrenuta ka budućnosti, kako kaže za doborobit svih. 

-Moj stav je da se rat završio pre 25 godina, da je gospodin Boris Milošević trebao biti u Kninu kao što su prvi put državni zvaničnici - Predsednik Republike Hrvatske Zoran Milanović I borački ministar Tomo Medved prisustvovali komemoraciji koja je održana za srpske civilne žrtve, kaže Kristina i dodaje:

-Nije išao u Knin da slavi već da napravi korak napred, a mislim da je posle 25 godina vreme za korak napred i iskreno se nadam da sledeće godine neće biti slavlja. Razumem svaku žrtvu, svaku suzu prolivenu za svakog stradalog i njihove porodice, koje god bili veroispovesti. Molim se za sve žrtve, ljude, ne Srbe, Hrvate - za stradale civile.

Vreme je da taj stariji narod koji se vratio dole proživi još malo na tom parčetu zemlje na kom se rodio. Vreme je da moja deca znaju gde je sahranjena baka, stric, ali da ne mrze. Jer je rat gotov! A i ljudi ne mogu imati dva srca. Jedno za ljubav, a drugo za mržnju, kaže naša sagovornica koja je doživela tragičnu sudbinu mnogih porodica.

Foto: Privatna arhiva

Kristina

-U Kninu mi je ostao hrvatski deo familije, baka i ujak invalid. Oni nisu hteli ni čuti za odlazak u Srbiju. U Uzdolju su mi ostali baka i stric s tatine strane. Mesecima nismo znali što je bilo s njih četvero dok nas nisu nazvali iz neke humanitarne organizacije i rekli: ‘Imamo jednu dobru i jednu lošu vest.’ Dobra vest je bila da su mi baka i ujak iz Knina živi, a loša da su baka i stric iz Uzdolja ubijeni – priseća se Kristina, čiji je stric Jandrija Šare (r. 1932.) streljan s još šest meštana Uzdolja 6. avgusta 1995., a baka Sava Šare (r. 1915.) živa zapaljena u kući.

Oboje su rat proveli u Uzdolju, u zaseoku Riđane. Jandrija nije bio na ratištu, brinuo se za bolesnu majku i bavio se poljoprivredom. Kristina nam govori da je baka Sava bila nepokretna; tog leta je bila u kninskoj bolnici i došla je kući nekoliko dana pre početka ‘Oluje’. Stric Jandrija odlučio je da s bolesnom majkom neće ići u kolonu, dok je sva njihova šira familija otišla pre ulaska Hrvatske vojske. Kristina je za to vreme bila s majkom, bratom, drugom bakom i ujakom u Kninu.

-Bežali smo s našim komšijama iz Knina. Sjećam se da je mama ispred auta u garaži nagovarala svoju majku da krenemo svi, ali ona je rekla: ‘Ako treba da poginem, nek’ poginem.’ Kada smo baku videli sledeće godine, rekla nam je da je granata na tu garažu pala svega nekoliko minuta nakon našeg odlaska. Da smo ih još malo nagovarali, danas ne bismo bili živi – priča Kristina koja je s majkom i bratom u Knin prvi put ponovo došla 1996. preko Mađarske.

 

 

Tada su otišli u Uzdolje i na zgarištu kuće njena majka je našla Savine posmrtne ostatke. Preko UNHCR-a podneli su zahtev da se Sava sahrani na groblju u Uzdolju. Jandrijini ostaci bili su u Kninu, odakle je telo prebačeno u porodičnu grobnicu u Uzdolju tek nakon nekoliko godina.

-Po onome što znamo, u selo su došli neki hrvatski vojnici, a ljudi koji su ostali bili su goloruki, nisu bili na ratištu. Pitali su ih imaju li vina pa su ih sve poveli prema tvornici Knin-Gips gde su ih streljali. Koliko je meni poznato, jedan vojnik je pucao na njih. Samo jedna žena je preživela, ona je pobjegla kroz šumu do UNPROFOR-a, a onda su je oni prebacili u Srbiju pa smo tako i mi saznali što se desilo. Zapalili su kuću u kojoj je baka ležala nepokretna – govori Kristina.

Povratak u Knin nakon ‘Oluje’, kao petnaestogodišnja đevojčica, pamti bolno i pomešano: bila je srećna zbog bake i ujaka koji su preživjeli, a žalosna zbog druge bake i strica koji su ubijeni.

-Tada sam pošla u prvi razred gimnazije i tema prvog pismenog zadatka iz srpskog je bila ‘važna prekretnicam u mom životu’, uz napomenu da ne smemo pisati o ratu. Pitala sam se o čemu onda da pišem, pa meni se ništa nije desilo osim stradanja bake i strica. Živela sam normalno, imala sam prelepo detinjstvo, vozila sam bicikl u Kninu, ma, nisam ni pala s bicikla, toliko je sve bilo u redu do ove tragedije. Profesorka mi je rekla da je to bio najbolji rad iako mi je dala četvorku. Kasnije mi se izvinila, a meni je bilo drago što sam se izborila da pišem o toj temi i to na ijekavici – objašnjava Kristina.
Porodičnu kuću u kojoj je zapaljena Sava Šare Kristina i njen bratić pomalo su počeli obnavljati. Budući da nisu bili prijavljeni na toj adresi, država im je uskratila obnovu. Kristinu smo upoznali prošle godine kada je za medije govorila kao jedna od svedokinja napada navijača na goste kafića u Uzdolju. Tada je, bežeći pred batinašima, u mraku pala tačno pred spomen-ploču ubijenoj baki, stricu i ostalim meštanima.

Ipak, posle svega, Kristina veruje u bolje sutra i svetliju zajedničku budućnost svih građana Hrvatske koje god verosipovesti bili...