TATA JE REKAO DA SAM BLESAV KAD JE ČUO DA IDEM U SRBIJU! DŽON JOVANOVIĆ GOVORI O SVOM ŽIVOTU

Foto: Tanjug/Z. ŽESTIĆ

Džon Jovanović

- Moji roditelji su imali potpuno različite priče. Majka je došla u Ameriku kad joj je bilo šest godina, ona je tamo praktično odrasla. Otac je bio stariji kada je stigao. To je bilo posle odsluženog vojnog roka u JNA u Sloveniji, na granici sa Italijom. Njegov cilj jeste bio da uspe. Bio je ambiciozan čovek i smatrao je da je Amerika dobar teren - ispričao je Jovanović u intervjuu za Nedeljnik.

To je, kako je rekao, u neku ruku, bio klasičan američki scenario za srpski narod u Americi.

- Mnogi nisu znali ni reč engleskog kada su stigli, nisu imali nikakve veze, kretali su od potpune nule. Živelo se teško i radili su se najteži mogući poslovi. Svi su morali da se bore i to su i radili. I držali su se zajedno. Porodica i druženje s drugima sa Balkana, to je bila sigurna zona. Odlazak u crkvu, posećivanje kod kuća. To važi i za druge doseljeničke narode poput Italijana i Iraca - objašnjava Jovanović.

U kući se, napominje, uvek govorio srpski.

- Bio je to i gest poštovanja prema ocu, baki i dedi. Ali važno mi je da kažem da su se moji roditelji, baš kao i svi njihovi prijatelji, družili sa ljudima iz bivše Jugoslavije, bez obzira na poreklo. Na primer, naši najbliži porodični prijatelji bili su Hrvati i to je oduvek, za mene, čak i devedesetih, bilo sasvim normalno.

Kada je odlučio da upiše Prinston, mnogo mu je pomogao sport.

- On je važan, posebno za dečake, da kanališe agresiju, da ti usadi želju za pobedom. Zato volim, kad prošetam Beogradom, da vidim toliko sportskih terena. Nije cilj samo da pobediš nego da te opet pozovu da igraš. Sport ima pravila, ima principe, tera te da daš sve od sebe.

U Srbiju je prvi put došao 2004. godine.

- U Americi je uobičajeno da u toku fakulteta jedan semestar provedeš u inostranstvu. Ja sam odlučio da inostranstvo bude zemlja mojih predaka. Tokom 2004. poslao sam verovatno na stotine mejlova, gde god sam našao mejl. Pisao sam ministarstvima koja su se bavila ekonomijom i privredom, raznim agencijama i bankama. Dobio sam jedan odgovor, ali veoma vredan, gde su me primili na letnju praksu. Kada sam stigao kući na kraju prve godine fakulteta, otišao sam kod oca i rekao mu: "Tata, samo da ti kažem, za tri dana letim u Beograd, idem tamo na praksu". Naravno da je prvo pozvao moju majku i rekao: " Vidi šta je tvoj blesavi sin odlučio i tek sad nam pominje". Ali mislim da mu je bilo drago.

Ističe i da je Beograd sada potpuno drugačiji.

- To je neuporedivo. Ma svaki put kada sam se vraćao u Beograd, bio je to drugi svet. Ne samo zbog toga kako izgleda već i kakva je atmosfera. Sada je, zaista, pravi kosmopolitski evropski grad. Tog prvog leta usavršio sam srpski, putovao po celom regionu, međutim, najvažnije jeste bilo što sam upoznao sjajne ljude, generaciju nešto stariju od mene, čiji su pripadnici počeli da se vraćaju u Srbiju sa stranih univerziteta.

 

Zašto je bitan DFC Džon Jovanović objasnio je i zašto smatra da je dolazak DFC bitan: - Mi nismo jedina razvojna banka na Balkanu, nismo čak ni jedina u Beogradu. Ali smo ubeđeni da Srbija i ceo ovaj region sa Amerikom dele osnovne vrednosti, a to su zapadne vrednosti, i tu smo da proširimo ekonomske šanse i sredstva. Da stavimo do znanja ljudima da su oni odgovorni za budućnost, ne samo Beograda nego i čitavog regiona.