BRAĆA STANIĆ SLOMILA I USTAŠE I ŠIPTARE: Još sanjamo pakao Košara!

Foto: Privatna arhiva

Braću Stanić bog pogledao na tri ratišta 

Braća Stanići nisu čekali poziv, prijavili se u dobrovoljce dok su se drugi krili u podrumima, odužili dug otadžbini, okitili se medaljama za hrabrost i izneli žive glave iz pakla od Hrvatske i Bosne pa do Košara. Kako kažu, sam bog ih je spasao.

Samo njihova majka Biserka zna kako joj je bilo. Oca, bombardovanog sekiracijom zbog sinova-junaka, srce je izdalo pod šatrom na Saboru trubača u Guči. Što bi se reklo, odmorio se.

URLALI "ALAHU EKBER"

- Mog mlađeg brata Nenada i mene nijedno ratište nije omašilo. Rat me zatekao kao redovnog vojnika 1991. u Varaždinu i tu sam prvi put video mitraljesko gnezdo koje čeka da smakne oficire na izlasku iz kasarne. Digao sam uzbunu, vojska je odmah bila u najvišem stepenu pripravnosti i oni su se povukli kad su videli upaljene tenkove spremne za dejstvo. Samo što sam se skinuo, početkom 1992. dobio sam ratni raspored u Orioliku, na liniji Vukovar-Vinkovci. Tri i po meseca bio sam na položaju dok su topovi gruvali s obe strane i snajperi skidali glave - svedoči Dejan Stanić, danas novopečeni stočar pod Kablarom, gde se povukao, kaže, da odmori glavu i pobegne od svakodnevice.

Foto: Privatna arhiva

NJOJ JE BILO NAJTEŽE Dejan i Nenad sa majkom Biserkom pored spomenika poginulim 1999.

Sedam godina kasnije, još pre nego što su počele da padaju NATO bombe, dobrovoljno se prijavio da brani otadžbinu. Bio je oženjen, ćerka Milica imala je tri godine.

- Prijavio sam se pre Nenada, ali je sudbina htela da njega prvog pozovu. Kada su ga dovezli kući s uspomenom od tri šrapnela, obukao sam uniformu i krenuo. Sećam se da je majka mirno rekla: "Jedan mi se vratio ranjen, ovaj drugi se živ vratiti neće, znam ja koga sam rodila". Pokojni ćale i drugari su me odvraćali, ali nije bilo te sile da me spreči - priseća se Dejan.

Ratni raspored mu je bio u Batuši. Nebo gori od bombi, a iz njihovog autobusa ispada motor na putu ka položaju.

- U Batuši smo bili dva dana, ne znajući da Šiptari iz napuštene kuće iza nas navode minobacače. Isprobavajući novo oružje, slučajno smo gađali tu kuću i u čudu gledali kako Šiptari beže glavom bez obzira - kroz smeh priča Dejan.

Na Šabanovim livadama, na 1.350 metara nadmorske visine, bio je do sedam dana pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kada je dobio sedam dana odsustva. Mir ga je zatekao u Atenici.

- Zaklon nam je bio u zemunici, koja je, čini mi se, odskakala uvis od detonacija teških avionskih bombi. Imali smo po jedan kvadratni metar na raspolaganju, spavali smo u čizmama i s otkočenom puškom na grudima, kupali se na potoku, pazeći da nas snajper ne napipa. Vojnika iz 63. padobranske ubio je snajperista, nikad nismo saznali da li je bio Šiptar ili plaćenik. Bilo je tu Hrvata, Italijana, čulo se i "Alahu ekber" - priča stariji od braće Stanića.

Foto: Privatna arhiva

STARIJI BRAT SE NA FRONT UPUTIO KAD JE MLAĐI RANJEN

SUDBINA VOJNIKA BOJOVIĆA

Četiri meseca su Dejan i Nenad 1992. istovremeno gledali smrti u oči, prvi u Hrvatskoj, drugi u Tuzli.

- Sam bog me je spasao jer je moja kolona krenula 15. maja u zoru i mirno izašla iz grada. Isto veče dogodio se stravičan masakr nad drugom kolonom kada su pobijene desetine golobradih vojnika, za šta, do dana današnjeg, niko nije odgovarao - opisuje Nenad početak svog vojevanja.

Kao i rođeni brat, ni trenutka se nije dvoumio kada je trebalo da se krvari za otadžbinu. Već 28. marta 1999. bio je u uniformi kao dobrovoljac.

- Sećam se, kao danas, majka pere sudove, a ja joj kažem: "Od sutra ti više nisam na hrani". Ćutala je, ali sam se odmah pokajao zbog svojih reči. U ratu je, moj brate, majkama najteže - priznaje Nenad.

Pogibiju zemljaka Predraga Bojovića, redovnog vojnika, kaže, nikada neće zaboraviti:

- Stradao je dok smo se prikradali neprijatelju. Kada je pogođen, jaukao je i zapomagao upomoć. I dan-danas čujem njegov glas... Neki od dobrovoljaca sjurili su se do njega, rizikujući život, ali su rane bile tako strašne da mu nije bilo spasa. Kada smo se kasnije vratili, tela nije bilo. Njegovi roditelji su umrli, a da se nikad nisu pomirili sa činjenicom da je mrtav. Neki taksista iz Crne Gore ih je zvao i tvrdio da je Predrag u logoru u Albaniji, hteo je, verovatno, da se okoristi na njihovoj muci. Kažem opet, majkama i očevima je najteže.

Da neko to odgore vidi sve, govori i ovo: 16. aprila 2001, tačno dve godine od dana kada je teško ranjen šrapnelima, Nenadu se rodila ćerka Milica.

Dva brata i dve decenije i kusur od rata protiv najmoćnije sile sveta nemaju dilemu - i koliko sutra bi isto uradili i živote predali otadžbini.

- Časno i pošteno smo se borili, kao i naši preci. Nedajbože da ikad više ratujemo, ali ako zatreba, tu smo - kažu Stanići.

Sine, gde ti je ruka! Poslednji čin roditeljske drame odigravao se u rodnoj kući u Atenici. Naime, dok je Nenad ležao ranjen u bolnici u Prištini, neki od njegovih ratnih drugova doneli su njegovu uniformu, na kojoj je falio pocepan rukav. - Otac je bio uveren da sam ostao bez ruke. Nije mi verovao ni kada smo pričali telefonom, laknulo mu je tek kada me je video čitavog svojim očima. Ali i to mu je skratilo život - priča Nenad.

 

Bombom pobio mudžahedine Foto: Privatna arhiva Bilo je i drama sa srećnim krajem, doduše retkih, a akter jedne od njih bio je vojnik rodom od Sombora. - Njega su u zasedi dočekali mudžahedini i naredili mu da baci oružje. U tim trenucima koji su dugi kao sati iskoristio je trenutak nepažnje, bacio na njih bombu skrivenu u rukavu i bacio se na stranu. Teško je ranjen, a potom je na čelu osetio hladnu cev puške. Odjednom, preživeli mudžahedin se okrenuo i otišao dalje. Na kraju ga je bog još jednom pogledao: dok je zadnjim atomima snage puzio prema našim položajima, našao se na nišanu naše crne strele, snajpera velikog kalibra. Snajperista je, srećom, na vreme shvatio da se radi o srpskom vojniku i Somborac je preživeo.

Pogibija hrabrog Mađara U početku su, kaže Nenad, mogli da vide lica pilota F-16 koji su se spuštali nisko da bi izviđali srpske položaje. Kasnije su se digli van domašaja naše protivvazdušne odbrane i zasuli kasetnim bombama. - Gotovo sve vreme su naše i šiptarske linije bile na nepunih 50 metara. U jednom od naših kontranapada, kada smo uspeli da im zađemo iza leđa, poginuo je Mađar Josip Sič, dobrovoljac. Pao je na dva metra od mene. Jednom mi je svetleći metak prošao pored samog uva i tad me je bog pogledao, ali Sič nije bio te sreće. Imao sam jednu ikonicu koju sam stalno nosio sa sobom.