ZORAN SA RUDNIKA JE ČEKAO PENZIJU DA BI OSTVARIO ŽIVOTNI SAN: Ima zanat zlata vredan, ali ipak žali samo zbog jedne stvari

Vesti

16.10.2021

15:26

Pratite nas i putem Android ili iOS aplikacija

Za njega nište ne predstavlja problem, on je istinski zaljubljenik u svoj posao, tačnije hobi. Zoran Nikić, iz varošice Rudnik na istoimenoj šumadijskoj planini, koji izrađuje najrazličitije predmete od drveta, ramove za slike i ogledala, police za kuhinje, kupatila i dnevne sobe, zatim prozore, vrata, krevete, stolove, tačnije sve što vidi oko to može i stvoriti.

Ipak, prefinjena tehnika ovog zanesenjaka i "majstora" stolarije dolazi do izražaja ponajviše kod tzv. intarzija, umetničkog ukrašavanja drvenih predmeta i izrada slika od furnira, ikona, kao i slikarstvo u ulju.

Najveći deo takvih umetnina, i po nekoliko desetina, poklanjao je, kako kaže, "šakom i kapom" prijateljima, rodbini, lokalnoj osnovnoj školi itd.

- Najžalije mi je što sam za našu rudničku Crkvu Svetog Đorđa izradio vrata od punog drveta koja su kasnije na volšeban način nestala, da li su ukradena ili ne, niko ne zna, ali zaista sa svetog objekta da to nestane... - žali se Nikić u razgovoru za RINU, predstavljajući svoju radionicu od drvenih predmeta, svojevrsni "atelje".

Objašnjava da je u pitanju hobi koji radi u "slobodno vreme", jer je, ističe, doskoro bio zaposlen u Upravnoj zgradi kompanije "Rudnik" kao komercijalista.

- Sada kao penzioner imam više vremena da se posvetim nečemu što sam najviše voleo odmalena. Sa temperama sam radio u osnovnoj školi, sa uljem počeo za vreme gimnazije, a stolarske radove usavršavao kod tetke i teče stolara, za vreme beogradskih studija, na 'građevini' i 'geologiji' - ukazuje Nikić.

Dodaje da ga strast prema stolariji i umetninama vezuje za Rudnik i utemeljuje u "rodnoj grudi".

-Sa Rudnika nikuda ne bih mogao poći, tu su mi bili i otac i deda i pradeda. Među najstarije stanovnike ovog dela Šumadije svakako se ubraja moja porodica, kao i prezime Nikići", navodi on te ukazuje na, nažalost, sveprisutnu indolentnost mlađih naraštaja u odnosu prema svojoj dedovini, očevini, tradiciji, prošlosti...

Deda Dušan mu je, inače, iz rudničkog zaseoka Ćeramide, nosilac albanske spomenice i "solunac" koji je učestvovao u jednoj od najslavnijih epoha i epopeja srpske istorije, tokom trajanja Prvog svetskog rata i povlačenja preko Albanije.

Lenjost kao momenat i stanje duha i bezvoljnost, inertnost, Zoran kaže da ne priznaje.

- Ako čovek ne radi i ne trudi se, šta da očekuje od života. Stvoreni smo da stalno nešto radimo, privređujemo, doprinosimo. Jednostavno, čovek je manuelno biće. Današnje generacije provode vreme na mobilnim telefonima, u besomučnim virtuelnim prepisivanjima i na društvenim mrežama koji umrtvljuju kreativni duh i prirodu čovekovu - naglašava Nikić.

Kaže da danas mladi upiru prstom u državu da pomogne, a to, smatra, nije bio slučaj sa njegovim vršnjacima za koje ističe da su imali daleko manje šansi za uspeh i daleko manje mogućnosti sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

- Moja neka poruka bila bi da se mladi bore za svoju budućnost, da se okrenu radu jer svako ima neki vidljivi ili još uvek neotkriveni talenat koji će, ako su strpljivi i uporni, sigurno doći do izražaja - završava razgovor Nikić uz osvrt na neke od najznačajnijih radova iz sopstvene "kolekcije umetničkih dela - ikona Isusa Hrista u dnevnoj sobi, delo posvećeno rodonačelniku moderne srpske državnosti i dinastije Karađorđevića, vođi Prvog srpskog ustanka Karađorđu Petroviću, tvorcu modernog srpskog jezika i reformatoru Vuku Stefanoviću Karadziću.

- Našem lokalnom parohu, svešteniku iz Jarmenovaca sam poklonio ikonu Svetog Đorđa - priseća se Nikić.

Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama: Facebook, Instagram, YouTube, TikTok, Telegram, Vajber. Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa Google Play i Apple AppStore.