ONI SU PREŽIVELI NASEROV TEROR! Jezive ispovesti PREŽIVELIH iz KRAVICA koje lede krv u žilama: SVE ŠTO JE BILO ŽIVO POBILI SU, KLALI SU I PSE I MAČKE (VIDEO)

Ispovest Ratka Nikolića

Jedan od njih je i Ratko Nikolić koji će kasnije svedočiti u procesu protiv generala Ratka Mladića pred hašlkim tribunalom i koji je svojevremeno opisao torturu koju su on i njegove komšije preživele tokom bezumnog pohoda Orićevih krvoloka.

- Supruga je ustala pre mene i rekla "Ratko, pogledaj!", pokazujući preko brda, preko crkve na Šiljkoviće. Videlo se da odande silaze, da idu ka Kravici, da urliču: "kolji živa, "vataj živa" - ispričao je Ratko svojevremeno u potresnoj ispovesti.

Sećajući se golgote koju je preživeo, Nikolić je do detalja opisao kako je izgledao taj 7. januar 1993. godine, koji će ostati upamćen kao jedan od najtragičnijih datuma u novijoj istoriji Srbije, s obzirom na to da je u selu zverski ubijeno 49 Srba, što vojnika, što civila.

- Rekao sam ženi da beži ka Drini, a da ja ostajem da poginem sam - naveo je ovaj Srbin.

Prema njegovima rečima, iako je uspeo da spase živu glavu skrivajući se u šupljini drveta u obližnjoj šumi, njegovoj golgotini tu nije bio kraj pošto je posle pet dana zarobljen i odveden u zatvor u Srebrenicu.

- Tamo sam bio dva meseca. Tukli su nas i mučili. Meni je leva strana rebara skroz ubijena, ovde su me klali - rekao je za Espreso ovaj starac, pokazujući tanak, sad već izbledeli rez na vratu.

Od smrti su ga, kako je rekao, delile sekunde, a spasila ga je druga ruka stražara koji ovome nije dao da ga prekolje.

On je u životnoj ispovesti objavljenoj još 2018. godine objasnio i kako su izgledali dani u zarobljeništvu.

- Zarobljenici su tada dobili ćebe "da se pokriju po glavi" a od hrane "zob i neko kuvanje, ni masno, ni slano, ni kuvano". Ukusa pasulja, koji je za ta dva meseca jeo 42 puta, dobro se seća. Donesu nam tako nekoliko kašika pasulja i malo proje. Znam da sam, za vreme zarobljeništva, 42 puta jeo pasulj. Ta proja koju sam jeo, poput neke zobi, nit' je imala ukusa, niti išta u sebi. Davali su nam da jedemo jednom dnevno, a obroci su bili takvi da sam konstantno osećao rupu u stomaku - kazao je on.

Ratko Nikolić razmenjen je iz trećeg pokušaja, u februaru 1993. godine.

Ispovest Neđa Nikolića

Neđo Nikolić, Srbin iz Kravice još jedan je od ljudi koji su preživeli krvavi Božić 1993. godine.

- Kad je počeo rat - bio sam tu. Najpre sam bio predsednik kriznog štaba zato što sam bio predsednik SDS-a za ovo područje. Kravica je tad bila najjača u tom vremenu, devedesetih godina, kad se pravila Srpska demokratska stranka - ispričao je ovaj starac pre nekoliko godina u intrvjuu koji su objavili beogradski mediji.

Krvavog Božića kada je pala Kravica, ovaj sada već ostareli Srbin seća se u detalje.

- Tog Božića nam je najpre nestala struja. Presekli su nam komunikacije i struju, snalazili smo se za agregat zbog veza, pekare i drugih bitnih stvari. Nismo očekivali da ćemo biti napadnuti baš na Božić. Smatrali smo da su ti naši neprijatelji toliki ljudi da mogu da se strpe dan-dva, jer to je ipak - Božić - kazao je on i u istom dahu nastavio:

- Žena i ja smo spavali, a probudila nas je već u pola šest sirena. Ja sam tad bio pomoćnik komandanta za pozadinu. Mnogo ljudi je spavalo u školi, a ja sam bio kod kuće jer sam blizu. Bataljon od 300 ljudi se skupio vrlo brzo i imali smo svoj raspored. Otišli smo na svoj deo. Na Božić smo bili ne u totalnom, ali u oblžnjem okruženju Kravica. Bili smo potpuno opkoljeni sa svih strana. Jedini izlaz smo imali gore prema crkvi. Napravljena je takozvana potkovica, opasani smo sa svih strana, a izlaz je bio samo jedan. Rasporedili smo se na sve strane, imali smo interventni vod, i jedinicu policije iz Bijeljine koja nam je došla u pomoć. Mislim da su oni došli 30. decembra, njih pedesettroje. Tada se već zima razbesnela, sve je zaledilo. Sve to mukom je paljeno, a naš transporter, na primer od hladnoće nismo mogli da upalimo - ispričao je Nikolić.

Sa bolnom grimasom na licu Neđo se sećao da krvoloci Nasera Orića tog Božića 1993. godine nisu poštedeli ni životinje.

- Niko nije ostao živ tog Božića, ko se u selu zatekao. U komšiluku je bila jedna stara porodica, tad su imali po 81 godinu, u kući su pobijeni i zapaljeni. Sve što je bilo živo ubili su. Ubijali su i životinje. Pse i mačke su ubijali. Moj prijatelj je imao vučjaka, našao ga je mrtvog ustreljenog na kućnom pragu. Ni jedan objekat nisu ostavili čitav. Ništa nije ostalo, sve su palili.

Kako je on ispričao, osim žive glave na ramenima, jednako teško data je bilo sačuvati razum.

- Teško je bilo sve obnoviti, ponovo se skućiti. Užas rata osećao se godinama kasnije, dok se narod dovijao kako zna i ume da opet stvori sebi dom, tamo gde je od starih kuća ostao samo - pepeo - rekao je on.