EKSKLUZIVNO: Figuru optočenu dijamantima i dragim kamenjem POKLONIO muzeju - Kraljica Draga po DRUGI PUT MEĐU SRBIMA! (JEDINSTVENE FOTOGRAFIJE)

Kod Srba zadužbinarsto postoji još od srednjeg veka, ali je svoju posebnu ekspanziju imalo tokom XIX i početnim godnama XX veka kada su pojedinci svoju stečenu imovinu nakon smrti, a pojedinci i za života ostavljali na amanet i raspolaganje Otadžbini.

Srbija je nekada bila ponosna i preponosna, kako na svoje ratnike, tako i na svoje zadužbinare. Na ratnike je bila ponosna iz prostog razloga što su svoju odanos, vernost i bezgraničnu ljubav prema Otadžbini, pokazivali i dokazivali svojom spremnošću, da za njenu čast i slobodu polože svoj ovozemaljski život, ne očekujući za uzvrat apsolutno ništa. Zadužbinari su nalik mirnodopskim “ratnicima”, ceo svoj stečeni imetak, koji se veoma često merio ogromnim bogatstvom, po nekada većim i od kompletnog kapitala državne kase, nakon svoje smrti, a neki i za života, u znak zahvalnosti, što su po nekada imetak sticali dok su drugi krvarili u rovovima, ostavljali u amanet i na raspolaganje svojoj Otadžbini. U vremenu u kome živimo, preživelih ratnika iz poslednjih ratova je sve manje i manje, a o onima koji su položili živote na branicima svoje Otadžbine, kao pripadnici Vojske Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, do skoro je bilo zabranjeno bilo šta spominjati, a kamo li pisati. Dosovska vlas gotovo da je zatrla ne samo srpsku vojsku, srpske vojskovođe, časne oficire, bespoštedne borce i iskonske heroje, već ih je sa džakovima na glavama i okovima na nogama izručivala bez suda i presude belosvetskim dželatima i zlikovcima, ubijajući na taj način i samu pomisao, da koliko sutra, bilo ko uzme pušku u ruke i svojim životom brani svoju Otadžbinu, kućni prag, svoju porodicu, crkvu u kojoj je kršten i grobove svojih predaka.

Velikih zadužbinara srpske prestonice i još većih ljudi, nalik Aleksi Krsmanoviću, Simi Andrejeviću Igumanovu, Nikoli Spasiću, Endru Karnegiju, Iliji Milosavljeviću Kolarcu, Miši Anastasijeviću, Nikoli i Evgeniji Kiki, Dimitriju Miti Goluboviću i mnogih nalik njima odavno nema. Beograđani gotovo da su njihova imena izopštili iz kolektivnog sećanja, pa i sama činjenica da svakodnevno, kojim god putem hodili od Terazija ka Kalemegdanu prolaze mimo dela nastalih njihovim rukama, ne menja na razočarenju da današnji konzumenti srpske prestonice u sveopštoj brizi za zadovoljenjem sopstvenih interesa zaboravljaju one koji su nekada radili u interesu i nekadašnjih, i sadašnjih, ali i svih onih budućih koji će hoditi kaldrmama grada na ušću dveju najlepših evropskih reka koje su svedoci svih viševekovnih stradalničkih dešavanja srpske prestonice.

Da tračak nade ipak postoji, pobrinuo se čovek koji niti je rođen u ovom gradu, niti u ovoj i ovakvoj Srbiji, ali čovek koji je uvek bio deo Srbije i srpskog roda ma gde oni bili, Miroslav Mlinar.

Njega Otadžbina nikada nije morala da zove, a kamo li da ga moli. Uvek je bio i spreman i voljan da stane na branik

Otadžbine, sačuva svaki njen pedalj i odbrani svakog njenog građanina, a sada je pokazao i dokazao da zadužbinarstvo modernog doba nije samo davno ispričana priča i delo pojedinaca zanesenih u ljubav prema domovini.

Miroslava Mlinara nije trebala Otadžbina da zove ni onog dana kada su zločinački eskadroni smrti po ko zna koji put u samo poslednjih više od stotinu godina, sa neskrivenom namerom da zatru srpstvo i Srbiju, krenuli u uništenje svega našeg. Istog dana je napustio sve ono što je stekao u dalekoj Australiji i vratio se u zemlju koja prožima svaku poru njegovog života, stavljajući i sam život na raspolaganje Otadžbini.

Gotovo sav svoj stečeni kapital Miroslav je tada uložio je u kupovinu poslovnog prostora i to baš u samom centru srpske prestolnice, ili još preciznije, u prostor koji se nalazio u sklopu objekta koji je u Knez Mihailovoj ulici izgradio i svojoj Otadžbini ostavio jedan od najvećih beogradskih i srpskih zadužbinara, Nikola Spasić. Prvi problemi nastali su neposredno nakon kupovine poslovnog prostora, gotovo da je bilo nemoguće pribaviti sve potrebne dozvole, potvrde, odobrenja, mišljenja, saglasnosti i neophodnu dokumentaciju za početak radova na adaptaciji, potpuno devastiranog i ruiniranog prostora, kako bi se poslovni prostor priveo konačnoj nameni, a koju je na osnovu postojećeg kupo-prodajnog ugovora u potpunosti i u najkraćem vremenskom roku, trebao obezbediti prodavac. Suočen birokratskim problemima i večito potrebnim „još jednim papirom“, otac tada jedanaestogodišnjeg sina Stefana i kćerke Anastasije koja je bila još u kolevci, Miroslav je krenuo putem kojim niko ne bi krenuo. Suočio se sa svim mogućim i nemogućim problemima, znao je šta mu je cilj i njemu je stremio. Na njegovu veliku žalost hod po birokratskim mukama, pretvorio se u nemoguću misiju, koja je nakon pola godine, za posledicu imala odluku, da sve napusti, zaboravi stotine hiljada dolara i kupi avionsku kartu u jednom pravcu, kako bi makar smanjio svakodnevne dodatne troškove, jer je gotovo uvek po nepisanom pravilu nedostajao “neki papir”, a taj papir je bio povod za iznudu dodatnog novca, ili klasičan reket. Suočen sa situacijom ne samo da ostane i bez avionske karte u jednom pravcu, već bukvalno da ostane i bez korice hleba za svoju decu, platio je debelo i taj “poslednji papir”.

Sve je otpočelo uklanjanjem tona i tona đubreta, nagomilanog unazad 100 godina u nekad podrumskim prostorijama i spremicima za ugalj. Nekih mesec dana od početka, prilikom grubih zemljanih radova, neophodnih za potemeljavanje kompletnog objekta, u jednom od otvora, nalik nekoj vrsti odžaka, koji je bio povezan sa malom sobicom na spratu, u gomili đubreta, truleži i pepela, pronašao je nešto nalik kanapom uvezanog parčeta jagnjeće kože. Prisutni građevinski radnici, koji nešto i nisu bili voljni, da prljaju preterano ruke, obzirom da su sebe smatrali majstorima, a majstori su svet za sebe, jednostavno nisu mogli verovati, da neko ko je uložio ogroman novac i ko je formalno bio njihov gazda, na gradilištu radi apsolutno sve, pa i one najprljavije poslove. Pažnju su im privukle reči gospodina Ljubiše Đorđevića, vlasnika kompanije “Stilski nameštaj Đorđević”, osnovane 1922. godine, čiji salon se nalazio u neposrednoj blizini, a koji je od prvoga dana Miroslavu bio ne samo podrška, već i nemerljivo više od toga. Gospodin Đorđević je bio ubeđen, da je u pitanju neka vradžbina i zatražio je od jednog radnika, da ne dirajući “to nešto” rukama, stavi na lopatu i iznese napolje i baci u kontejner. Uplašen da ga nakon Đorđevićevih reči ne snađe neko prokletstvo, a dodatno obeshrabren komentarima ostalih prisutnih radnika, odbio je po cenu gubitka dnevnice i otkaza. Na Đorđevićevo zaprepaštenje Miroslav je nakon toga uzeo misteriozni zamotuljak, presekao kanape, razmotao ga u sred neke blatnjave lokve i iz njega izvadio neke ostatke ostataka, a među njima i nešto nalik šahovskoj figuri.

„To nešto“ je čuvao bezmalo 20 godina.

Vreme je prolazilo sve do marta meseca 2022. godine, kada je Miroslav u razgovoru sa svojim dugogodišnjim prijateljem, advokatom i narodnim poslanikom Vladimirom Đukanovićem, doneo čvrstu odluku. U znak zahvalnosti na iskrenoj i ljudskoj podršci, koju mu je pružio predsednik Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, dok se kao jedan od najtežih pacijenata, gotovo bezizlazno borio za goli život, u COVID bolnici na Bežanijskoj Kosi, “to nešto” je odlučio da pokloni upravo njemu, tačnije Muzeju istorije Srbije.

A “to nešto” predstavlja u najmanju ruku lepotu, nad lepotama. Savršena ženska figura koja iskazuje svo postignuće rada jedne od najpoznatijih kraljevskih juvelirnica starog Beča. Pečat figura sa likom kraljice Drage Obrenović, optočen dijamantima i dragim kamenjem, sa postoljem u kružnoj formi, na kojem se nalazi ćirilično slovo “D” i kraljevska kruna Dinastije Obrenović.

Foto: privatna arhiva

 

Istorijski gledano, potpuno je jasno da pečat njenog Visočanstva Kraljice Drage, na ovom mestu ima direktne veze sa osnivačem organizacije “Crna ruka” i organizatorom “Majskog prevrata”, jednoj od tragičnih figura srpske istorije, majorom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Apis je u navedenu “momačku sobicu”, koja se nalazi iznad Miroslavljevog poslovnog prostora, tajno dolazio kod još jednog od zavereničkih oficira. Predpostavlja se da je kraljevski pečat još od majskog prevrata 1903. bio sakriven u pomenutom odžaku. Tu je proveo i sve strahote i okupaciju tokom Velikog rata, a nakon pogubljenja Apisa u Solunu 26. juna 1917. godine, pečat poslednje Kraljice Srbije ostao je „izgubljen“ čitav vek.

Foto: privatna arhiva

 

- Da je u pitanju lični kraljevski pečat ovakve lepote i očuvanosti, nekoga od vladara kraljevskih dinastija Velike Britanije, Francuske, Španije, ili recimo Nemačke, njegova vrednost merila bi se milionima Evra, ali par stotina hiljada Evra, kolika bi bila vrednost ovoga našeg, za nas predstavlja milionsku protivrednost, pa i mnogo više od toga! - reči su eksperata.

Foto: privatna arhiva

 

Odmah po obelodanjenoj Miroslavljevoj nameri, Ministarka kulture, gospođa Maja Gojković, hitno je obavestila direktoricu Muzeja istorije Srbije, gospođu Dušicu Bojić, a trenutak kada je u svojim rukama držala deo srpske istorije, od neprocenivog značaja, kao Srpkinja iz Hercegovine i kao neko ko je ceo svoj život utkao u beskompromisnu borbu za očuvanje srpskog roda i srpske istorijske baštine, gotovo da nije mogla opisati rečima bez suza. Gospođa Bojić naprosto nije mogla verovati, da je jedan takav neprocenivi predmet bukvalno vaskrsao nakon 120 godina u Muzeju istorije Srbije i to bez jednog, jedinog dinara. Upravo je ona veoma dobro znala, da je pre svega par meseci,  muzej uz pomoć države, na jednoj aukciji u Americi, na kojoj se prodavao set u kome se nalazio orden i zvezda Miloša Velikog u zlatu i dijamantima, puška kralja Milana Obrenovića i insignija sa imenom kraljice Drage Obrenović, sa početnom cenom od ukupno 300.000 dolara, uspeo da kupi jedino malu insigniju, sa imenom kraljice Drage. Da tuga, a i sramota celokupnog srpskog roda bude još veća, to su samo su neki od mnogobrojnih ukradenih, ili otuđenih predmeta od neprocenjive vrednosti za srpski narod, a koji se širom sveta prodaju na sajtovima inostranih aukcijskih kuća. Da ironija bude još veća, kao vlasnik ovog seta bio je Kanađanin hrvatskog porekla Beri Turk, koji je i osnivač ugledne aukcijske kuće "Emedals". Kako je bilo navedeno na sajtu aukcijske kuće, oglašena je prodaja ordena Miloša Obrenovića, kao unikata iz 1898., koji je pripadao lično kralju Aleksandru Obrenoviću i namenski je rađen za njega.

Foto: privatna arhiva

 

Istorijski najkontroverznija srpska kraljica, Draga Obrenović, rođena Lunjevica, a u narodu najpoznatija kao Draga Mašin, sa pravom, ili bez bilo kakvog prava, jedna je od najomraženijih ličnosti u srpskoj istoriji, ali je pitanje da li tu "titulu" zaista i zaslužuje. Kraljica Draga, kako su pisali i pričali njeni savremenici, bila je žena kojoj je u to vreme malo koji muškarac mogao odoleti. Dinastiji je postala neželjena nevesta, kralju Aleksandru toliko voljena da je zbog nje i Ustav promenio, a srpskom narodu najomraženija vladarka. U kolektivnom sećanju umesto kraljevske titule koju je nosila tri godine, svedena je na prezime iz prvog braka – Draga Mašin.

Foto: privatna arhiva

 

Draga, rođena Milićević Lunjevica, druga od šestoro dece uglednog okružnog načelnika Pantelije i domaćice Ane, rođena je u Gornjem Milanovcu 23. septembra 1866. godine, prema izvodu iz matične knjige venčanih.  Žena koja će kasnije ispisati istoriju odrastala je pored sestara Hristine, Đurđine, Vojke, Ane i braće Nikodija i Nikole, u porodici visokog državnog činovnika u kojoj je školovanje ženske dece predstavljalo ponos. Kao unuka vojvode i finansijera prvog i drugog ustanka Nikole Milićevića Lunjevice, u devetoj godini je poslata u Beograd da završi osnovnu školu, ali i Viši ženski zavod, “Cermankin zavod”, u kojem je savladala ruski, francuski i nemački jezik. Ubrzo je napravila skandal i osramotila porodicu (u to vreme se tako smatralo), jer je počela da zarađuje kao novinar, prevodilac i pisac.

Kako se bližio kraj školovanja podrazumevalo se i traženje prilike za njenu udaju. Finansijski sve nestabilniji Panta Lunjevica nije oklevao da uda 17-godišnju ćerku za 32-godišnjeg inženjera Svetozara Mašina, sklonog alkoholu i ne baš preteranom miljeniku žena, zbog čega je u prosidbama često odbijan. Draga i Svetozar venčali su se 28. avgusta 1883. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi. Trogodišnji brak završen je smrću Mašina na terenu, prema jednoj verziji od epilepsije izazvane prekomernom količinom alkohola, prema drugoj od lekova koje mu je supruga davala. Dece nisu imali, ali postoje samo tvrdnje da je Draga bila trudna jednom. Svetozarov brat, oficir i budući zaverenik Aleksandar Mašin, kasnije je optuživao Dragu da ga je lično ona ubila. Kao udovica, nastavila je da radi posao novinara i prevodioca i tako izdržava osiromašenu porodicu.

S muževljevom penzijom Draga se vraća u roditeljsku kuću, gde je dočekala smrt oca i brigu o celoj porodici. Tad nikoga nije viđala, pričalo se da nije imala ni cipela ni čarapa. Onda je odlučila da nešto promeni. U časopisu „Domaćica“, koji je izdavalo „Beogradsko žensko društvo“ prevodila je tekstove iz stranih ženskih časopisa, potpisane kao D. S. M. (Draga Svetozara Mašina). Prevela je i nekoliko romana i novela, kao i dramska dela, uz pomoć stare ljubavi, književnog kritičara Bogdana Popovića. Kad je preispitivana njena biografija u dinastičke svrhe, zamerano joj je što je za honorar pisala feljtone i priče.

Profesionalni angažman Drage u udovičkom periodu ipak je ostao u senci njenog intimnog života. Previše je svedočanstava o Draginim moralno neprikladnim vezama, o muškarcima koji je izdržavaju, o bogatim prilikama koje je želela, a nije uspela da pretvori u brak. Polako ali sigurno, Draga dolazi i do društva dvorskih gospođa kraljice Natalije Obrenović. Priča o tome kako je dospela do ove pozicije ide i do teorije da ju je sam kralj Milan kao svoju ljubavnicu nametnuo kraljici. Kraljica je ipak imala priliku da je upozna kao istaknutog člana „Beogradskog ženskog društva“, a kasnije je pisala da je u njeno poštenje uverena. Njeno obrazovanje i maniri osvojili su kraljicu Nataliju Obrenović. Posle razvoda od kralja Milana 1888, ona je povela Dragu u svoj dvorac “Sašino” u Bijaricu, kao dvorsku damu. Dobila je status dvorske gospođe. U vili „Sašino“, nazvanoj po kraljičinom sinu, život joj se sasvim promenio. Divila se kraljici, od nje mnogo učila, dobila i svoju profesorku francuskog i lepih manira, sa kraljicom putovala i u Pariz.  Celokupan proces socijalizacije i adaptacije na uslove života na dvoru bio je završen kada je princ Aleksandar posetio majku 1895. godine. A onda je usledilo ono što je kraljicu skupo koštalo. Potpuno neočekivano, Draga je probudila strast u deset godina mlađem kraljeviću Aleksandru, koji je od malena bio pod uticajem dominantne majke i nije mario za žene.

Očaran ženom koju je zatekao na majčinom imanju, mladi kralj nije krio simpatije. Za njih je nesumnjivo znala i kraljica, čak ih i hrabrila, sinu dodelivši sobu do Dragine. Bio je to i odraz kraljičine brige o Aleksandrovoj neosetjivosti na žene, nespretnosti u njihovom društvu uzrokovane strogim vaspitanjem. Isti problem morio je i kralja Milana. Od naivnog prijateljstva koje bi poslužilo kao iskustvo budućem kralju nastali su problemi. Draga je dve godine, uverena da joj slede samo problemi, odbijala da bude njegova ljubavnica. Ali 1897. godine stvari se menjaju. Daje otkaz kraljici Nataliji, odlazi u Beograd kod sestre Hristine, no ubrzo od kralja dobija kuću u blizini Starog dvora, na uglu Krunske i Resavske. Novine su zvanično objavila da je Draga Mašin smenjena sa dužnosti dvorske gospođe, na lično insistiranje, zbog lošeg zdravlja. Postala je kraljeva ljubavnica. Iskustvo je bilo na njenoj strani. Samouvereno je oblikovala odnos sa kraljem, uspostavila nepreteranu učestalost viđanja, održavala njegovu stalnu žudnju.

Draga je po povratku u Beograd ubrzano radila na popravljanu društvenog ugleda. Pozivana je na druženje u uglednim kućama jer je njen dolazak podrazumevao i dolazak samog kralja. Sve je češći gost i na dvoru, što produbljuje nesuglasice Aleksandra sa ocem. Polako postaje sve aktivnija i politički. Mnogi su tvrdili da je bila ruski špijun. Kad je kralj objavio da će se oženiti Dragom, čak kupio i burme, nastala je borba ministara. Zaplašena Draga čak je na njihov nagovor i pristala da napusti Srbiju, ali... Kralj je zaprosio udovicu Mašin, postala je „svetla verenica“, ispred ulaza je dobila dvorsku stražu, poslugu. Lunjevice su jele iz srebrnog posuđa i porcelana sa kraljevskim grbom, a dodeljena su im i mesta u novoj vladi. Veridba je objavljena 27. jula 1900. godine. Bio je to prvi javni spektakl u Beogradu propraćen bakljadom. Za kuma je pozvan niko drugi do ruski car Nikolaj II Romanov.

Foto: privatna arhiva

 

„Srpske novine“ objavile su program svetkovine, sve je bilo udešeno za vraćanje davno narušene moći dinastije. U zoru su se oglasili topovi sa beogradske tvrđave, grad je bio okićen zastavama i zelenilom, naglašavano je srpsko poreklo kraljice posle prethodnica strankinja. „Kralj je bio u generalskoj uniformi. Nevesta je imala brilijantnu dijademu na glavi, od koje se spuštao veo sa zlatnim šikom. Haljina od bele svile, bogato ukrašena čipkom, završavala se dugim šlepom, koji su pridržavale dve dvojčice, obučene i narodnu nošnju, iz Rudničkog i Beogradskog okruga.

Tek što se kraljica Natalija javno odrekla sina, a kralj Milan iz Beča poručio da njegova noga više neće kročiti u Srbiju, objavljena je vest o trudnoći kraljice. Oduševljeni kralj pomilovao je zatvorenike, ruski car je poslao zlatnu kolevku, a zatim, na nagovor kraljice Natalije i uglednog ruskog lekara Snjegireva da potvrdi nalaze francuskog doktora Kolea o trudnoći kraljice. Nalaz konzilijuma lekara u maju 1901. godine pokazao je da trudnoće nema, niti je ikada bilo, niti se može očekivati. Tad je sve krenulo stranputicom. Kralj je tražio pištolj da ubije doktora, a srpska opozicija tražila je novog naslednika. Ostale su prazne 43 kolevke koje su na dvor stizale iz svih krajeva Srbije, skandal na srpskom dvoru bio je tema svih stranih novina, posebno bečkih, koje su punile naslovne strane satiričnim napisima i ilustracijama. Kraljica Draga tad pada u nemilost naroda. Živi u Starom kraljevskom dvoru, u kome posebno uređuje "Srpski salon", sasvim prekriven pirotskim ćilimima. Uživa u pažnji posluge, krojačice joj dizajniraju odeću inspirisanu haljinama srednjovekovnih srpskih vladarki. Na srpski dvor uvodi i štedljivost, umesto francuskih sireva i vina, bavarskog piva služe se domaćii proizvodi. Posećuje balove, Klub književnika, stipendira mlade talente. Branislava Nušića postavlja za upravnika Narodnog pozorišta, Jovanu Skerliću plaća studiranje u Ženevi, finansira Zmajev "Neven", diže spomenik Vojislavu Iliću sa drugim damama iz Odbora beogradskih devojaka.

Kralj ipak oseća probleme odavno načete države. Za deset godina vladavine izveo je tri državna udara, ukidao ustave, obrazovao vlade. A u aprilu 1901. godine, pod velikim uticajem kraljice Drage, donosi Oktroisani ustav, s posebnom promena u pravu nasleđivanja jer prema Ustavu iz 1869. godine, ako bi dobio ženskog naslednika, tron bi nasledili potomci kneza Miloša iz Ugarske. Bilo je to nesumnjivo posledica objavljene kraljičine navodne trudnoće. Nerešeno pitanje naslednika ikraljeva naklonost Lunjevicama ubedila je javnost da Dvor sprema Nikodija Lunjevicu za naslednika. Kralj se udaljava od Rusije, narod postaje nezadovoljan, Radoje Domanović 1902. godine u "Srpskom književnom glasniku" objavljuje satiru o izgubljenoj zemlji, Martovske demonstracije stanje čine nepodnošljivim, kralj u toku jednog sata izvodi dva državna udara. Menjaju se i odnosi između kralja i kraljice, pominje se i razvod kao moguće rešenje. Sve vodi ka konačnom državnom obračunu. U noći između 28. i 29. maja 1903. godine zaverenici ubijaju kralja i kraljicu u skrivenom garderoberu Dvora, tela su im bacaju preko prozora. Priča o masakru obišla je svet. Na srpski presto došao je kralj Petar I Karađorđević.

Foto: privatna arhiva

 

Nalazi obdukcije, objavljeni u novinama, upućivali su na tendenciju da se dokaže da je kralj bio nesposoban da vlada. Na moždanoj kori konstatovane su degenerativne promene, a na kraljičinom telu uočeni su tragovi operacije jajnika i zapaljenja materice, dokazi nerotkinje na tronu. Na opelu poslednjem kralju srpske dinastije Obrenović prisustvovao je samo njegov sobar.

Zgrožena Evropa je zbog krvavog prevrata proglasila Srbiju varvarskom zemljom i uvela joj sankcije. Zaverenici su posle ubistva, pored ostalog, ukrali i započete memoare kraljice Drage, koji su danas navodno kod kolekcionara u Francuskoj. Arhiva Obrenovića je nestala, a lične stvari su se pojavile na aukciji u Londonu. U Francuskoj, Austriji, Nemačkoj i Velikoj Britaniji je od 1903. do 1932. snimljeno pet kratkih, igranih filmova o poslednjim Obrenovićima. Naziv engleskog filma “Žena komandant” nedvosmisleno ukazuje na to kako su videli ličnost kraljice Drage.

Tokom austrougarske okupacije u Velikom ratu, bečki patolozi su otkopali ostatke Aleksandra i Drage, koji su samo dan posle atentata 1903. krišom sahranjeni u kriptu stare Crkve svetog Marka. Lekari su u saopštenju “pobili” nalaze obdukcije srpskih lekara, urađene pod nadzorom zaverenika. Po austrougarskom izveštaju, kralj Aleksandar nije imao abnormalnu lobanju, kako se tvrdilo u “zavereničkoj obdukciji”, a propagiralo u srpskoj štampi i javnosti posle prevrata. Među Draginim kostima navodno su pronađeni ostaci fetusa, što je dokaz da je bila trudna u noći kada je pogubljena sa mužem...

Foto: privatna arhiva

 

Zahvaljujući Miroslavu Mlinaru, ratnom i mirnodopskom heroju, ocu Stefana, Anastaije i Đorđa, Kraljica Draga je po drugi put među Srbima...

 

BONUS VIDEO: