RADE BASTA: Nuklearna elektrana je pouzdan i stabilan izvor energije, jer proizvodi ujednačene količine struje tokom cele godine!

Stoga je veoma važno da projekat nuklearnog postrojenja bude američka tehnologija, kao i edukacija naših budućih kadrova, kaže za Novi magazin Rade Basta, direktor JKP Beogradske elektrane, i poziva američke kompanije TerraPower i Exelon Corporation da grade prvu nuklearnu elektranu u Srbiji.

Očito ne sumnjate u nuklearnu energiju, ali zašto je bitno da Srbija što pre počne s pripremom za izgradnju nuklearne elektrane?

Za Srbiju je izuzetno značajno da Vlada prvo ukine moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Izgradnja nuklearnog postrojenja je rezultat suverene odluke svake države i odgovornost za izgradnju nuklearnih postrojenja isključivo je na državi. Kao i kod proizvođača opreme, nuklearna energetika je državni projekat jer neposredno utiče na celo društvo. Da bi se u Srbiji moglo razmišljati o nuklearnoj energetici, potrebno je školovati stručni kadar, uključiti domaću struku i nauku u proces odlučivanja, obezbediti transparentnost u poslovima vezanim za energetiku i, naravno, obezbediti značajna državna finansijska sredstva.

U svakom slučaju, uspešno i bezbedno korišćenje nuklearne energije podrazumeva značajno učešće domaće nauke i struke u svim fazama odlučivanja, izgradnje, rada i dekomisije.

Nuklearna elektrana je pouzdan i stabilan izvor energije jer može da proizvodi ujednačene količine struje tokom cele godine. U zemljama članicama EU radi 106 nuklearnih reaktora koji daju 104 gigavata električne snage, što je 26 odsto ukupne proizvedene struje u EU. Ako bi se Republika Srbija usmerila na korišćenje nuklearnih goriva, mogla bi da smanji potrošnju uglja, a time i zagađenje vazduha.

Vidite i s kim treba graditi nuklearnu elektranu. Zašto?

Srbiji do odluke koju tehnologiju – istočnu ili zapadnu – izabere predstoji obiman posao. Od odluke da se gradi sopstvena nuklearna elektranu do same izgradnje predstoji broj aktivnosti na raznim nivoima, počevši od osposobljavanja kadrova, organizovanja državne uprave kompetentne za donošenje ispravnih odluka i adekvatnih zakonskih propisa, do stručnih organizacija sposobnih da utvrde koliku, kakvu (po tipu) i na kom mestu treba graditi nuklearnu elektranu, uz zadovoljavanje svih kriterijuma stroge zaštite od zračenja do izbora najpovoljnijeg modela finansiranja izgradnje, zatim raspisivanja međunarodnih tendera za izbor isporučilaca kako opreme definisanog tipa tako i nuklearnog goriva, do pružanja pomoći donosiocima odluka u odlučivanju.

U susednim državama Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Sloveniji taj mukotrpan i dug put pređen je odavno i sve one već imaju višedecenijsko iskustvo sa svojim nuklearnim elektranama u pogonu i pripremaju se ili su već spremne da grade nove.

Koje su to američke kompanije s kojima Srbija treba da pravi partnerstvo?

Ovo pitanje je izuzetno važno i uveren sam da je nuklearna energija jedini način da se postigne energetska efikasnost i energetska stabilnost u Republici Srbiji. Posebno bih naglasio da su modularne nuklearne elektrane zasad kao tehnološka inovacija najbolje rešenje i da imaju niz prednosti. A to su: stvaraju manje radioaktivnog otpadnog materijala, efikasniju su i mnogo lakše mogu da se priključe na svaku energetsku mrežu. I zato, opet pozivam američke kompanije TerraPower i Exelon Corporation da grade prvu nuklearnu elektranu u Srbiji.

Tehnologije koje primenjuju ove dve američke kompanije imaju najpovoljnije cene i pružaju maksimalnu bezbednost. Oni nude da za period od sedam godina izgrade i pusti se u rad postrojenje sa kapacitetom od 350, do čak 500 megavata, sa mogućnošću skladištenja energije i sigurnošću koja dosad nije postojala u nuklearnim postrojenjima.

Šta mislite o mogućnosti da Srbija izgradi nuklearnu elektranu zajedno s nekom od susednih država?

To bi bilo dobro rešenje za Srbiju. Takva mogućnost ranije je već dogovarana sa Bugarskom, a nedavno i sa Mađarskom. Mađari već proizvode polovinu svoje električne energije iz stare nuklearne elektrane Pakš 1, a za desetak godina će završiti izgradnju nove Pakš 2, sa dve jedinice po 1.200 megavata. Već je bilo reči da bismo mogli da učestvujemo sa 10-15 odsto u njenom kapacitetu, što bi, na primer, značilo zamenu za započetu termoelektranu Kolubara B, od koje smo izgleda nevoljno već odustali.

U Srbiji nema dovoljno kadrova za izgradnju i funkcionisanje nuklearne elektrane. Kako mislite da može da se reši taj problem?

To je svakako jedan od problema, Srbija nema ni blizu dovoljno kadrova, počevši od kvalifikovanih zavarivača do nuklearnih inženjera, mašinaca i tehnologa sa znanjem nuklearne i radijacione hemije. Prvi korak treba da uključi obnavljanje domaćeg stručnog kadra, oživljavanje stručnih timova, kao i podsticanje i usklađivanje stručnog i istraživačkog rada u ovoj oblasti. Potrebno je ulaganje u obrazovanje novih kadrova na srpskim fakultetima kako bi se obnovila baza i uhvatio korak sa savremenim svetom. U tom smislu značajno je da se na univerzitetima više uče nuklearne nauke i otvore smerovi nuklearnog inženjeringa.

Građani Srbije se plaše nuklearne elektrane. Koliko bi bila bezbedna ta elektrana?

Dok se posledice katastrofe u Černobilju i danas sagledavaju, naučnici i inženjeri novim tehnologijama i gradnjom sigurnijih i bezbednijih nuklearnih elektrana pokušavaju da suzbiju sumnje i strah od nuklearne energije koje su, međutim, kako se čini i dalje duboko ukorenjene kod ljudi širom sveta. Kao primer pozitivnog odnosa prema ovom vidu energije su SAD, koje su i dalje na prvom mestu po broju reaktora. Dok ih Kina polako, ali sigurno prestiže, Francuska zatvara svoja najstarija postrojenja, ali kao i druge evropske zemlje, gradi nova.

Nemačka je izuzetak zbog odluke da zatvori sva svoja nuklearno-energetska postrojenja.

Nuklearna elektrana je u normalnom radu veoma čist i bezbedan izvor električne energije bez emisija ugljen-dioksida. Ono što je navelo Nemce da odustanu od dalje gradnje novih, pa čak i da gase postojeće nuklearne elektrane bio je udes u staroj nuklearnoj elektrani Fukušima u Japanu 2011. godine, a pre toga 1986. velika havarija u Černobilju. Udesi nisu bili posledica nesavršenosti stare nuklearne tehnologije već greške čoveka, bilo u projektovanju, kao u slučaju Japana, bilo u pogonu nuklearne elektrane. Da bi se izbegla mogućnost ljudske greške, uz dalje usavršavanje tehnologije i sigurnosnih mera u novim nuklearnim elektranama, sigurnost se ostvaruje najpouzdanijim sistemima, tako da u slučaju kvara ne zavisi od napajanja električnom energijom i sposobnosti pogonskog osoblja već od prirodnih sila kao što su gravitacija i druge, i sistema sigurnosti koji rade autonomno, bez potrebe za intervencijom čoveka.

BONUS VIDEO: