"Najviše pamtim izbezumljena lica, plač dece i starijih": Sve možemo osim da zaboravimo i oprostimo

 

Ove dane uglavnom teško podnose. Ne gledaju slike proslave u Hrvatskoj, kao ni slike izbegličke kolone u kojoj su došli u Srbiju. To im, kažu, budi samo bolna sećanja.

Priče stanovnika ovog naselja, koje je formirano1997, ovih dana uglavnom liče jedna na drugu - o nevinim žrtvama, spaljenim kućama, bombardovanju kolone, strahu od odlaska u nepoznato, zapuštenim imanjima i kućama koje niko ne obilazi... Razmenjuju se informacije da li se neko vratio, nešto prodao, povratio neko pravo, kako je tamo dole kod nas...

NAGOVOR KOMŠIJE

Jovan Vučenović iz Knina kaže da ne voli da se seća avgusta 1995.

Foto: Fotodokumentacija Borbe

- Izbezumljena lica, plač dece i starijih. Nosite one koji ne mogu da hodaju bez obzira na to da li imaju jednu ili 91 godinu. Pomažete invalidima bez nogu, ruku, nesposobnima. Najradije se toga ne bih sećao, ali ne mogu da pobegnem od toga, ušlo je pod kožu. Teško je te emocije izbaciti iz sebe i dočarati svu tu tugu, žalost i neizvesnost. Bilo i ne ponovilo se nikome, pa ni tom najvećem našem dušmaninu - priča Jovan.

To što se desilo, kaže, jako je teško opisati, a sačuvane slike o tome govore više od reči.

- Zaboraviti i oprostiti ne mogu, a mislim da treba mladi da znaju šta se dogodilo, ali smatram da se ni to ne radi kako treba. Toliko proteranih Srba iz Hrvatske, a sada rasutih po svetu. Niko nas više neće skupiti, sve su opljačkali, ono što smo stvarali i mi i naši preci - konstatuje Jovan.

Kako priča, na nagovor komšije, uzeo je njegov traktor i prvi put seo za volan. Povezao je ženu, rodbinu, komšijine žene, već je bio suton, a nije znao gde mu je sin.

Foto: Fotodokumentacija Borbe

SANSKI MOST

Kaže da je traktor bio prepun, ljudi su sedeli i na blatobranima. Tek u Sanskom Mostu, nakon 48 sati vožnje, nije se više osećao sposobnim da vozi.

- Imali smo sreće da hrvatski avioni nisu bombardovali deo kolone gde sam ja bio, ali neke ispred mene jesu, takva ih je sudbina zadesila. Išli smo u Srbiju, međutim, nismo znali šta nas ovde čeka. Ovde su nas dočekali, generalno, dobro, ipak mislim da su vlasti za ovih 27 godina mogle učiniti daleko više na zbrinjavanju proteranog stanovništva - smatra Jovan, koji je plac u Busijama kupio 1997, kada je opština Zemun prodala zemljište za relativno nisku cenu, uglavnom izbeglicama iz Hrvatske i BiH.

Konačno drugu pravimo kuću

Stanislavu Milivojeviću iz Orahovca, koga novinari zatiču u kafani u Busijama, gde se okupljaju njegovi zemljaci, teško pada to što Hrvati proslavljaju "Oluju".

- Ne znam šta proslavljaju. Naše proterivanje ili šta? Za naše žrtve niko ne pita. Imam osećaj da niko nema ni tačne podatke koliko nas je nestalo u tom ratu. To je baš tužno - konstatuje Stanislav.

Foto: Tanjug/AP

On živi u susednom naselju Šangaj, gde su svi takođe iz Krajine i zadovoljni su što su na okupu.

- Mi sad mom drugu konačno pravimo kuću. Da ste sad tamo došli, videli biste da smo mu stavili pola krova. Konačno će biti na svome. Bio je do sada podstanar, baš radimo od srca da mu pomognemo - objašnjava Milivojević.

Naselje urađeno baš kako treba

I Rajku Mirosavljeviću iz Podravske Slatine ovi dani teško padaju. Kaže da se oseća tužno, žalosno i prodano zbog toga što se u Hrvatskoj proslavlja godišnjica "Oluje". Kada je reč o životu u Busijama, kaže, zadovoljan je.

- Busije su jedino izbegličko naselje koje je urađeno kako treba. Imamo put, imamo autobus, školu, dom zdravlja, sad i vrtić. Imamo sve - kaže Rajko.