BIO SAM TAKO MALI, ZAŠTO SU ME UBILI? Godišnjica nekažnjenog zločina terorista u Cernici

Miloš Petrović iz Cernice kod Gnjilana imao je samo četiri godine kada ga je 28. maja 2000. pokosio rafal. U njega je pucano dok je svojim osmehom i igrom zabavljao ostale Srbe ispred lokalne prodavnice. Teroriste je predvodio Afrim Zećiri, pripadnik OVK, ali ni on ni njegovi pomagači nikada nisu procesuirani.

Kobnog dana zločinac se prišunjao i sasuo ceo šaržer, Miloša je telom pokušao da zaštiti ujak Vojin, ali je i on ubijen, kao i Tihomir Simijonović.

- Deco, stanite i pogledajte me. Ja tako mali, a zašto sam ubijen - bolne su reči ispisane na grobu dečaka.

PAKLENI DAN

- To je bio jedan miran, običan dan, bili smo u gostima. Samo što smo stigli kući, stric je uzeo Miloša za ruku i poveo ga da nam kupi sladoled. Ljudi iz sela sedeli su ispred prodavnice, pili pivo, bilo je predveče otprilike... Odjednom je odjeknuo rafal, ja sam bio na mostu, tačno ispred prodavnice, Miloš je čekao da stric iznese sladoled... Sećam se samo da me je neko uhvatio za ramena i pribio uza zid, sledeće što pamtim je zvuk helikoptera i vrištanje... - s bolom se priseća Lazar Petrović, Milošev stariji brat, danas nastavnik ruskog jezika u Cernici.

Kaže da je sve trajalo samo 15 sekundi.

Foto: K1/printscreen

- Šok. Ljudi izbezumljeni. Moji roditelji ležali su na betonu, helikopterom su Miloša prevezli u Bondstil, ali je on već na putu preminuo. Strica nisu hteli da puste da krene sa njim, ušao je u kuću sav umazan krvlju, držao ga je na rukama... Ubica je pobegao, otrčao je uz potok, prema albanskoj mahali - priča Lazar.

U ovom malom mestu na jugu Kosova, deca su posle proterivanja 700 Srba 1999. odrastala u samo jednoj ulici, koja sada nosi Miloševo ime. Na kraju sela, sa školom i crkvom, okruženi brdom i albanskim kućama. Osumnjičeni Zećiri, poznat kao crni bombarder, svakog dana prolazi pored kuće Petrovića i posmatra sa svog imanja na brdu iznad.

DINAMITOM NA KUĆU

- Odavde se vide one dve kuće, tu mi je poginula strina Blagica Vasić, isto 2000. Albanci su postavili ogromnu količinu dinamita između naše dve kuće. U kući je bilo skoro pola familije, bio je porodični ručak. Braću od strica su jedva izvukli ispod ruševina, jedan se sakrio u frižideru, drugog je spasla polica od televizora. Nikad se više nisu vratili da ovde žive. I stric je otišao, on je i bio meta jer je bio lider sela, najveći oslonac, umeo je i sa Srbima i sa Albancima. Kada se njemu to desilo, i Srbi i Albanci su se pitali: "Zašto" - svedoči Milošev brat.

Istragu ovog napada vodio je, kaže, američki Kfor, a počinioci, naravno, nisu pronađeni:

- Teško je hodati ulicama kada te svaki korak podseća na nekog ko ti je bio toliko blizak, a sada ga više nema. Svaka ulica je obeležena krvlju Srba koju su prosuli Albanci. Kao i krv mog brata, koji nije dočekao da zajedno odrastamo i momkujemo...