MESTO GDE SU ČUDA MOGUĆA! Manastir Beočin je jedan od najposećenijih hramova u srpskoj crkvi

 

Najčešći i najradiji gosti manastira Beočin su najmlađi, deca koja su začeta nakon uslišenih molitvi.

- Sanjala sam da obilazim ruševine crkvi i manastira, da je svuda bio mrak i vlaga. Odjednom, preda mnom se ukazala ogromna ikona Presvete Bogorodice. Tek kasnije, na javi, saznala sam od mojih pacijenata da se ova ikona nalazi u Manastiru Beočin i da se pred njom mole nerotkinje. Nisam imala šta da izgubim. Svesrdno sam se molila i čudo se dogodilo. Posle 17 godina braka, u 41. godini, ostala sam trudna. Marta 2005. rodila sam Sofiju.

Ovo je samo jedna od desetina ispovesti zabeleženih u knjizi čuda, svedočenje doktorke Ljiljane, kojoj medicina nije pomogla, ali vera jeste, baš kao i ženi koja je ostavila sledeći zapis:

- U braku smo pet godina. Posle lečenja i neuspešnih vantelesnih oplodnji, na predlog doktora, došli smo u Manastir Beočin, do ikone Majke Božje. Više smo puta dolazili u manastir i čitane su nam molitve. Nakon godinu dana su nam uslišene. Rodila sam sina Georgija, koji je ovde i kršten.

Čudima se ne treba čuditi

Za mnoge bezdetne parove vera u čudo je poslednja nada. Za sestrinstvo Manastira Beočin, posvećenog vaznesenju Hristovom, čudima se ne treba čuditi. Bilo bi čudno, kažu, da je reč o jednom ili dva slučaja, ali ovde nema dana da neko ne zakuca na manastirska vrata, češće da zahvali na već ispunjenoj molitvi, nego da se nečemu izmoli.
Uostalom, o tome svedoče i registarske oznake automobila, vozila iz Beograda, Novog Sada, Pančeva, Valjeva i Čačka, koje smo prošle nedelje zatekli na parkingu ispred hrama. Ljudi dolaze iz svih krajeva zemlje, a priča o čudotvornim isceljenjima se, očigledno, širi nadaleko.

Pokojna mati Ekatarina, nekadašnja igumanija manastira, svojevremeno je tvrdila da ova svetinja ima više od 700 kumčadi, dečice koje su zahvalne majke baš ovde krstile.

- Mi se molimo za njihovo zdravlje pred ikonom Presvete Bogorodice, mole se i sami vernici, a potom se vraćaju da nam zahvale. Dolaze ljudi iz Nemačke, Rusije, Slovenije, Hrvatske, a porta manastira je vazda ispunjena dečjom grajom - govorila je mati Ekatarina.

Mati Ekatarina ostavila je dubok trag u savremenoj istoriji manastira. Kada je ovde došla 1974. sa dve rođene sestre, Marinom i Varvarom, vladala je pustoš. Na hramu i zgradama nije bilo vrata i prozora, nije bilo čak ni puta. A danas je pravi rajski vrt, mesto koje rado obilaze ne samo vernici i nevoljnici već i ostali ljubitelji Fruške gore.

Šture manastirske hronike beleže da se crkva posvećena vaznesenju Hristovom prvi put pominje u turskim defterima 1566, ali je tada bila mala i siromašna crkva. Žaleći se kako mu je zdanje razoreno, iguman Longin je 1622. išao u Moskvu radi sakupljanja milostinje za obnovu manastira i nabavke bogoslužbenih knjiga i utvari, što je u to vreme često bio način da pojedine crkve opstanu.

Krajem 17. veka, tokom austrijsko-turskih ratova, hram je teško postradao, a uz blagoslov patrijarha Arsenija III Čarnojevića obnovili su ga monasi koji su izbegli iz manastira Rača pokraj Drine. Današnja crkva izgrađena je na temeljima dve manje u periodu od 1732. do 1740.

- Kad smo nas tri sestre došle ovde iz Manastira Ćelije nadomak Valjeva, sve je bilo u rasulu - sećala se mati Ekatarina i nastavljala:

- Marina, Varvara i ja smo počele iz početka. Pri kraju Drugog svetskog rata ovde je bila partizanska bolnica, pa sanatorijum za plućne bolesti, jedno vreme i deo Arhiva Vojvodine. Posle toga manastir je ostao zapušten, svuda je rastao samo korov.

Pljačka ustaša

Godinama posle rata manastir je bio prazan i zapušten. Kada su sestre došle sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, ovde su zatekli samo Dušana Dožića, sinovca nekadašnjeg patrijarha Gavrila. Kao da je njemu bila namenjena uloga "čuvara vatre".

- Sad, kad je ključ kod vas, ja mogu da idem - rekao im je i dodao: "Više vam nisam potreban."

Međutim, kako je već bio star i bolestan, monahinje su ga zadržale i o njemu se brinule do kraja njegovog života.

Za razliku od drugih fruškogorskih manastira, beočinska svetinja nije razrušena tokom rata, ali je bezočno opljačkana. Do dolaska ustaša, biblioteka i riznica ovog manastira bile su bogate starim i dragocenim predmetima od visoke umetničke vrednosti. Između ostalih, i rukopisno četvorojevanđelje iz 1560, srpsko-slovensko jevanđelje sa minijaturama iz 17. veka, srednjovekovna zavesa za carske dveri, srebrni kivot iz sredine 16. veka za čuvanje osvećenog hleba... Teško je i nabrojati vredne relikvije koje su neznano kud odnete i koje nikada nisu vraćene.

Do Drugog svetskog rata Manastir Beočin bio je jedan od najbogatijih. Osim poseda od 1.000 hektara voćnjaka, vinograda, pašnjaka i šuma, posedovao je i bogatu riznicu ikona, slika, rezbarija i kujundžijskih radova, ali i biblioteku od gotovo 800 starih i vrednih knjiga. Imanje je nacionalizovala država, a mnoge dragocenosti završile su u Zagrebu.
Ipak, najveća relikvija je sačuvana, čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, za koju se veruje da je stara pola milenijuma. Veruje se, takođe, da je ovde stigla odnekud s Kosova, te da je vekovima stajala u grobljanskoj kapeli. Međutim, posle još jednog od mnogobrojnih ratova s Turcima kapela je porušena do temelja, a jedina koja je pretekla i ostala neoštećena bila je upravo ova ikona. Tada je i preneta u crkvu i smeštena u središnjem delu crkve, na levom stubu od oltara.

- Dolaze nerotkinje iz svih delova sveta, ali daleko od toga da pomaže samo njima - počinje priču jedna monahinja:

- Pomaže svima, i obolelima od kancera i drugih teških bolesti, i unesrećenima i prognanima. Potrebno je samo biti strpljiv, ali ako se istinski veruje, molitva se ispunjava. Presrećne smo kada nam se ljudi vrate i kažu da su ovde pronašli spas, lek, radost ili samo mir u duši. Tada i naše srce zaigra.

Versajski park na severu Srema

Osim čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, groba pesnika Grčića Milenka, kapele iz 1905. i samog hrama, pažnju posetilaca beočinskog manastira će svakako privući i park na južnoj strani kompleksa. Izgrađen je po nalogu arhimandrita Dimitrija Brankovića 1893, a neodoljivo podseća na Versajski park, s mnoštvom retkog cveća, ukrasnog šiblja i neobičnog drveća. Nije ni čudno, reći će neko, jer su ga formirali i osmislili upravo baštovani zaduženi za održavanje čuvenog parka u Parizu.

MA DA L' JE MOGUĆE?!

Konji testirali izdržljivost mosta

Eskadron od 700 konjanika prvi je prešao preko tek izgrađenog mosta Kralja Aleksandra u Beogradu (današnjeg Brankovog mosta) 16. decembra 1934. Oni su u kasu čak četiri puta prešli preko Save i time dokazali da je most izdržljiv i bezbedan. Nažalost, trajao je samo šest i po godina - srušen je već početkom aprilskog rata.

S krilima u smet

Kalfa Manojlo ušao je u istoriju kao prvi Srbin koji je pokušao da leti pomoću sprave teže od vazduha. Još 1841. popeo se na zvonik Saborne crkve s krilima nalik šišmišovim, s namerom da poleti. U tome su ga sprečili panduri, ali nije odustao. Popeo se na vrh krova nekadašnje umrukane i otisnuo u istoriju. Srećom, snegovi su bili znatno veći nego danas, pa su ga živog izvukli iz smeta ispred same zgrade.

Kapitalno delo antičke gradnje

Sa gotovo 1.100 metara dužine, Trajanov most na Dunavu kod Kladova čitav milenijum smatram je najdužim napravljenim mostom na svetu. Podignut je po nalogu rimskog cara Marka Ulpija Nerva Trajana, a izgradnja je trajala svega dve godine (103-105. godine naše ere).

BONUS VIDEO