Kraljica koju su Srbi voleli više od kralja

Natalija je poticala iz vrlo ugledne, aristokratske porodice. Njen otac je bio pukovnik Ruske carske armije, a majka, princeza Pulherija, bila je vrlo lepa, obrazovana i bogata Moldavka. Kada je srpski knez Milan Obrenović, inače poznat u evropskoj dvorskoj sviti kao "Don Žuan“ među vladarima, prvi put u Rusiji ugledao Nataliju, bio je opčinjen njenom lepotom, odmah je zakazao veridbu, i 1875. godine, sa samo 16 godina, udajom za kneza Milana, Natalija Obrenović postaće vladarka Kneževine Srbije.

Po svojim karakteristikama, odnosom prema supružniku i porodici, ali i po odnosu prema državnim poslovima i vladanju, knez Milan i kneginja Natalija, bili su veoma različite ličnosti. Zbog tih razloga njihov 13-to godišnji brak biće u stalnom iskušenju i u čestim krizama. To se nije moglo sakriti od javnosti, a narodu nije bilo drago što su njihove razmirice bile učestale. U kriznim trenucima, narod je redovno bio na strani svoje Kraljice. Osim što je bila veoma lepa žena, pa čak i zaljubljena u svoju lepotu koju je brižno negovala, Natalija je bila otmena i reprezentativna vladarka, kraljevskim dvorom je dominirala, učinivši ga najlepšim na Balkanu i jednim od najraskošnijih u Evropi.

Bila je strogo moralna žena, čvrsto vezana za brak i svoju porodicu. Iskreno je volela Milana i bila mu krajnje odana kao supruga. Podarila mu je i ono što je svakom vladaru najdraže - sina Aleksandra, prestolonaslednika koji je rođen 1876. godine. Nažalost, drugi njihov sin umro je ubrzo po rođenju. Srbija je svoju mladu vladarku sa radošću prihvatila, a kako je vreme odmicalo, narod ju je sve više poštovao, zavoleo i vrlo brzo počeo i da obožava. Jer, Natalija je živela drugačije od žena toga doba;bila veliki borac za emancipaciju žena, ulagala je ogromne napore da se pomažu sirotinja, bolesni, ranjenici, porodice poginulih u Srpsko-bugarskom ratu. Bila je i vrstan organizator i inicijator unapređenja prosvete, kulture i obrazovanja srpskog naroda.

Natalija je 1879. godine učestvovala u stvaranju lista "Domaćica“, a nešto kasnije bila je i osnivač Ženskog udruženja za nacionalnu domaću radinost i pokrovitelj Više ženske škole. Rečju, narod je u svojoj kraljici prepoznao velikog borca za ljubav, porodicu, pravdu i srpski narod. Za razliku od Natalije, Milan je bio sklon lagodnom životu, voleo je Nataliju na svoj "Don Žuanski“način, bio je od prvog dana neverni muž, dane je često provodio u kockanju i razvratu, zanemarujući porodicu, pa čak i ne retko državničke poslove i obaveze. Njihove svakodnevne nesuglasice biće pojačane i Natalijinim sve većim aspiracijama da utiče na spoljnu politiku Srbije.

Naime, Milan je bio osvedočeni austrofil i frankofil, a Natalija je naginjala ka Rusiji, što se Milanu nikako nije dopadalo. Vremenom, Milan će u Kraljici osetiti opasnost i po sopstvenu vlast, tj. da mu Natalija može ugroziti i politički uticaj i položaj, jer je bila sve omiljenija i uticajnija u narodu, pa je odlučio da je skloni iz Srbije. Uspeo je da se dogovori sa njom da ona bude samo leti u Srbiji, a da najveći deo godine bude u Francuskoj. Ali već prve godine, po njenom povratku u Srbiju (1888), sukob se razbuktao i na Milanov zahtev došlo je do razvoda braka, posle čega je Kraljica otišla u izgnanstvo.

Kada je kralj Milan abdicirao i napustio Srbiju, 1889. godine, ona se vratila da svojim savetima pomogne sinu Aleksandru, odnosno namesnicima. No uticaj Milana na politiku Srbije nije se mogao lako eliminisati, pa su Vlada Nikole Pašića i Namesništvo, koji su inače bili protiv vezivanja za Austriju, doneli Odluku da se Milanu, prezaduženom zbog kocke i rasipničkog života, isplati određena suma novca, i da on napusti trajno Srbiju. Milan je napuštanje Srbije uslovio odlaskom i kraljice Natalije kako bi ona imala što manji uticaj na sina. Natalija nije želela da napusti sina i Srbiju pa je Vlada, 06. maja 1891. godine, donela odluku da se Kraljica majka (narod  ju je tada tako nazivao) protera silom.

Tada se dogodio jedan nemili događaj, presedan u istoriji Srbije. Naime, Kraljica je odbila nalog policije da napusti kuću u kojoj je stanovala, pa su je žandarmi na silu ugurali u zatvorene kočije i povezli ka brodu na beogradskom pristaništu. Vest o intervenciji policije brzo se širila gradom i narod, koji je Kraljicu obožavao, u sve većem broju izlazio je na ulice i preprečavao je put žandarmima. Goloruki, svojim telima i sa velikom srdžbom, suprotstavili su se policiji i ispred Saborne crkve, u velikom metežu, oslobodili su Kraljicu i u velikom slavlju podizali su je na ruke i klicali njeno ime i ime Srbije. Zatim su odvezali konje, Kraljicu stavili u kočije, i uz pesmu i oduševljenje sve brojnijih građana, sami je provezli kroz glavne ulice i vratili u njenu kuću. Natalija je sa suzama u očima, sa prozora kuće, zahvaljivala narodu koji je toliko volela. No vlast je bila nepokolebljiva i veoma uvređena.

Kada policija nije uspela, na ulice je izvedena vojska, sve sa ciljem da se ostvari proterivanje kraljice Natalije iz Beograda i Srbije. Narod je bio ogorčen i naoružanoj vojsci se bez razmišljanja suprotstavio. Ali, za razliku od žandarmerije, vojska je upotrebila oružje. Nikada ranije, u istoriji Srbije, policija ili vojska nije pucala na svoj narod. U ovom tužnom, nerazumnom okršaju poginula su dva mlada šegrta i jedan stariji Beograđanin. Građani-protestanti su bili prinuđeni da se raziđu, a vojska je široko opkolila kraljičinu kuću. U jutarnjim satima Kraljica je izvedena i sprovedena na voz za Zemun. Nije pružala nikakav otpor svesna da bi to vodilo daljem krvoproliću.

Aleksandar Obrenović je stupio na vlast 1893. godine i odmah je molio majku da se vrati u Srbiju. Odbijala je to sve dok nije postala svesna da Milanovog uticaja nema u Srbiji. Vratila se 1895. godine i sinu, koga je mnogo volela, nastojala je da pomogne svojim savetima u vođenju Srbije. Bila je veoma razočarana kada je postala svesna sve tešnje ljubavne veze sina sa dragom Mašin, dvorskom damom na njenom dvoru. Dragu je odlično poznavala i smatrala je da kralj Aleksandar ne sme imati nikakvu ozbiljniju vezu sa njom. Kao i mnogi političari i prijatelji Kraljevskog doma, kraljica Natalija je učinila sve da do njihovog braka ne dođe. To je značajno doprinosilo da se njeni odnosi sa sinom sve više remete, a kulminacija je nastala kada je 1900. godine došlo do venčanja. Razočarana, Kraljica će 1902. godine trajno napustiti Srbiju i nastaviti da živi usamljena u Francuskoj.

Ogorčena na srpsku vlast koja ju je proganjala, na supruga koji ju je zapostavljao i od koga se razvela, a najviše skrhana Majskim prevratom i ubistvom svog sina, 1903 godine, utehu je pokušala da pronađe u prelasku u katoličku veru u kojoj se odmah i zamonašila. Ali Srbiju i srpski narod nikada nije zaboravljala. Posle Majskog prevrata sva imovina Obrenovića pripala je njoj, a ona će i posle toga iskazati svu svoju trajnu privrženost Srbima i Srbiji.

Srpska kraljica ruskog porekla, koju je srpski narod zbog njene pravednosti i dobročinstva, često nazivao Kraljicom majkom, najveći deo celokupnog imetka testamentom je poklonila Beogradu i manastirima u Krušedolu i Rakovici, a jedan deo potomcima uglednog Srbina Jakova Obrenovića, rođenog brata kneza Miloša Obrenovića.

Ova veoma sposobna i prosvećena žena Beogradskom univerzitetu poklonila je ogromno imanje između današnjih ulica Kralja Milana, Balkanske i Admirala Geprata, kao i preko 9000 hektara šume kod Kučeva i rudnike zlata „Blagojev kamen“ i „Sveta Barbara“. I na početku Drugog svetskog rata mnogo je pomogla srpskom narodu o čemu je redovno pisala svetska štampa. Umrla je 05.05.1941. godine, sama i zaboravljena, u Manastiru Sen Deni, kraj Pariza.

(ekpres.net)