NOVINAR I PISAC MILOMIR MARIĆ O NASTANKU, JAČANJU I KRVAVOM KRAJU JUGOSLAVIJE: Britanci nam nisu dali da pravimo Srbiju

Ko nije bio velika jugoslovenska zvezda, taj ne zna šta je radost življenja. Ako su nas uhvatili, prognali iz Beograda, stigli smo u Zagreb, u Zagrebu smo bežali ka Ljubljani, iz Ljubljane u Sarajevo, tako ukrug. Sad, bojim se da nemamo gde da pobegnemo.
Postojale su u vreme jugoslovenske euforije razne krilatice da su Jugoslaviju stvorili najbolji od nas, a srušili najgori od nas. Naša nesreća devedesetih je počela kada su i Srbi odustali od Jugoslavije. Bili su toliko besni jer se svi odvajaju, da i oni više nisu hteli da je brane i tad počinje da se stvara mit da je to naša najveća zabluda, da su nam za sve krivi, posle pada Berlinskog zida, kralj Aleksandar, Tito, velikosrpska buržoazija, ko zna ko sve jer nismo znali da se snađemo u turbulentnom vremenu posle Hladnog rata. Zapravo, tad su se zavijorili svi poraženi barjaci u Jugoslaviji, oni koji su izgubili i 1918. i 1945. i 1948, sve se to vijorilo, obećavajući nacionalno oslobođenje, ne znajući da nas guraju u najveću nesreću. Čak je tada postojala neka priča da kad bi od Srbije oteli i Kosovo i Sandžak i Vojvodinu, ako bi ostala ta uža Srbija, popularna kao užas, mi bismo to zvali Jugoslavija, i da je ostao i Beogradski pašaluk, da je ostao Beograd s Adom Ciganlijom, mi bismo to zvali Jugoslavija.

HAMDIJA POZDERAC

Ne bismo srpsku državu imali da se nije Milo Đukanović otcepio sa Crnom Gorom. Tek tada, tada se pojavio Vladan Batić, koji je predložio da se napravi srpska država, niko pre njega se to nije setio. Osećali smo se bez Crne Gore, bez Jugoslavije, kao siročići. Mada, ta SRJ Jugoslavija, sastavljena od Crne Gore i Srbije, bio je to neki koncept koji je trebalo da zameni SFRJ posle poraza komunizma, nešto otprilike kao Savezna Republika Nemačka ili SAD. Međutim, predsednik Ustavne komisije je bio Hamdija Pozderac, ipak je to bilo ponižavajuće za Srbe, makar kakvi oni bili, pa su se i oni protiv toga pobunili.

Očigledno da se mi tada nismo snašli, hteli smo neku državu u koju će svi Srbi živeti u jednoj državi, a nehotično smo tu državu srušili jer je bila to omražena Jugoslavija. Danas se napadaju Pašić, kralj Aleksandar, srpske vojvode. Ja sam tad rekao: "Ako kralj Aleksandar s Pašićem, vojvodom Živojinom Mišićem, Stepom Stepanovićem, Petrom Bojovićem nije mogao da stvori veliku srpsku državu, kako će to Slobodan Milošević s Arkanom, Kapetanom Draganom, Šešeljem i Ali-babom i 40 razbojnika."

Bilo je to iluzorno, znam da se ovo ne uklapa u vladajuće mišljenje u Srbiji, stalno su razni analitičari, istoričari, razmatrali da je bolje da je stvorena nekakva velika Srbija: Karlovac-Karlobag-Virovitica, o čemu je govorio Šešelj, Srbija do Tokija. Ratko Mladić je meni rekao da će srpska vojska, kao i sve ratove, završiti na liniji Trst-Beč. Ja pitam zašto baš Trst, kaže: "Pa video sam u Terazijama u izlogu knjigu 'Srbi u Trstu'." Ja kažem: "Potpuno si u pravu." Očigledno da protiv Amerike nema te toliko male Srbije da u očima Amerike i naših neprijatelja ne bi izgledala kao velika Srbija. S Amerikom je i ona prava velika Srbija dozvoljena. Meni je Haradinaj sasvim ozbiljno rekao: "Pa pomirite se s Amerikom i ponovo će Srbi i Albanci biti braća, ponovo ćemo živeti kao Boro i Ramiz." To su nam govorili i Alija Izetbegović i Tuđman i bilo ko. Međutim, mi očigledno nismo shvatili novi svetski poredak, nismo shvatili odnos snaga u svetu. Jedan pametan čovek, koji se našao na čelu vojske, Branko Krga, tražio je od najpametnijih ljudi u Vojsci da otkriju šta se to desilo sa Srbima u 20. veku. I zaključak je bio da nismo mogli bolje da prođemo jer smo se tokom 20. veka suprotstavili protiv pet imperija na vrhuncu svoje moći. Prvo tursko carstvo, Austrougarska, Nemačka u Prvom svetskom ratu, pa u Drugom svetskom ratu Nemačka, pa 1948. Staljinova Rusija, koja je držala pola Evrope, pa devedesetih, posle pada Berlinskog zida, protiv novog svetskog poretka, globalizma, protiv unipolarnog sveta i prošli smo tako kako jesmo i veliki je strah da će komadanje Srbije da se nastavi.
Bio sam na toj famoznoj večeri kad je nemački ambasador u Beogradu rekao: "Ako ne date Kosovo, uzećemo vam Sandžak, ako ne date Sandžak, uzećemo vam Vojvodinu."

Cobel, nemački ambasador, bio je istoričar i malo pripit rekao nam je u lice ono što svakog dana otkrivamo u tim aktovima velikih sila koje prenose razni emisari, istražne sudije koje šalju centri moći u Beograd. Ja sam ozbiljno izučavao da li je moglo da se desi nešto drugačije. I na institutu u Stenfordu, u papirima Dragiše Cvetkovića, predsednika kraljevske vlade, koja je potpisala pakt s Nemačkom, našao sam jednu belešku. On je interniran u Niškoj Banji, kod njega dolazi Nikolaj Velimirović, vladika, koji bio interniran u Manastiru Ljubostinja, i kaže mu: "Predsedniče, ne znamo ko će preživeti ovaj rat, da li vi, da li ja, ali ako vi preživite, zabeležite. Bio sam u Londonu na školovanju i bio sam deo srpske propagandne misije, nije imao ko da prevodi razgovor Nikole Pašića i engleskog premijera Lojda Džordža i zato su pozvali mene. Pašić je znao nemački, ali ne engleski. Lojd Džordž mu je rekao: "Upravo sam razgovora s američkim predsednikom Vilsonom i on mi je rekao moraćete da preuzmete sve one restlove koji će ostati od srušene Austrougarske." Nikola Pašić je pitao: "Je l' možemo mi prvo da odredimo ono što je naše, što je srpsko?" Misleći na srpske zemlje, tad su Kosovo i Makedonija oslobođeni u balkanskim ratovima, Kosovo je bilo stara Srbija, a Makedonija je bila južna Srbija. Lojd Džordž mu je rekao: "Ne, to ne može, moraćete da živite u istoj državi."

DUŠANOVO CARSTVO

I već tada Britanci počinju da rade preko Hrvata na rušenju te zemlje, koja je upravo stvorena. Austrijanci stvaraju albansku naciju, iako je Bizmark na Berlinskom kongresu 1978, kad su Srbija i Crna Gora dobile nezavisnost, na navaljivanje Albanaca iz Prizrenske lige, rekao da Albanci ne postoje. Najpametniji Srbi na početku 20. veka vodili su velike polemike koje sam ja čitao, i Jovan Cvijić i Jovan Skerlić i Slobodan Jovanović i mnogi znani i neznani. I tema je bila nacionalno oslobođenje srpskog naroda. Jedino pitanje bilo je da li je dovoljna Milutinova kraljevina ili da se ide na Dušanovo carstvo i onda su oko toga razmatrali i u skladu s tim polemikama ušlo se u Balkanski savez i Prvi svetski rat i nacionalno oslobođenje. Mi smo živeli u Jugoslaviji i mislili da je to raj na zemlji, nešto između istoka i zapada, mezimče Hladnog rata. Veliki svetski pisci su govorili da su oni dolazili u Jugoslaviju, kao u Ameriku, za njih su Jugoslavija, Beograd, Jadransko more bili jedan apsolutni Diznilend.

Našim funkcionerima Viktor Orban je pričao da se on, kao student, švercovao u vozu do Novog Sada i da je ovde kupovao ploče, da mu je to bio izlet u Ameriku. Edi Rama je u memoarima opisao zanimljive scene kad se on visok, košarkaš u pokušaju, penje na krov kuće i postavlja i okreće antenu za vreme neke trijumfalne utakmice jugoslovenskih košarkaša i kaže: "Toliki je sneg bio da ja nisam znao da li je koš pao, promašen, ali ja sam uživao gledajući jugoslovenske košarkaše kao supermene."

Mnogi su tu zemlju doživljavali idealistički, kao Ameriku na Balkanu, kao nešto veličanstveno, kao neki ideal, iako su oni već bili posvađani i već su dani Jugoslaviji bili odbrojani. Ja sam kao mladić, još sedamdesetih godina, krenuo po svetu i, umesto vlasti, uvek su me zanimali narodni neprijatelji, neprijateljska emigracija, razni teroristi jer sam se zgražavao tog sivila u Jugoslaviji posle rušenja liberala, to su bile olovne godine u Jugoslaviji, tad su došli najgluplji u poslednjoj fazi Titove vladavine. Mada je to bila neka vrsta Eldorada, najbolje se živi u zemlji u kojoj se ništa ne radi i u koja se zadužuje. To je bio Titov grejs period, davali su mu i Rusi i Amerikanci nemilice, samo da ne izbije neki sukob, a nije morao da vraća dugove. Posle njegove smrti mi smo praktično bankrotirali. Govorilo se da će nam uzimati brodove, Jadransku obalu, da ta zemlja ne može da vraća dugove, mi smo praktično bili pod prinudnom upravom Svetske banke i MMF, u jednoj ludačkoj košulji, iz koje nijedna od ovih jadnih zemalja, nastalih na ruševinama Jugoslavije, nije uspela da se izvuče.

Sećam se svojih ručkova, večera s Pavelićevim zetom, ćerkom, sa ustaškim teroristima, s vojvodom Đujićem, sa sinom Ivana Meštrovića Matom Meštrovićem, sa šefovima CIA pod Niksonom, Karterom, Reganom i opšti utisak je bio da Jugoslavija uskoro neće postojati.

Čak sam razgovarao i s jednim velikim novinarom Njujork tajmsa, koji je prvi objavio prognozu CIA da će se Jugoslavija raspasti. Kad su mi ustaše govorile da oni više neće da žive u Jugoslaviji, ali da će nas Srbe primati na more ako dobro platimo, oni su rekli da se Jugoslavija i demokratija isključuju. Da su Jugoslaviju na okupu mogli da drže samo čelična čizma ili čelična ruka kralja Aleksandra ili Josipa Broza Tita. Čim se dozvoli višestranački sistem, čim se omogući učešće na izborima, svi će na svoju stranu. To su znali i komunisti. Sećamo se brionskih razgovora kad je zaplakao Dobrica Ćosić kad mu je Edvard Kardelj rekao da je Jugoslavija za Slovence samo tranzitna stanica do nekih novih političkih prilika, da će Slovenija postati nezavisna iako ona nikad u istoriji nije imala svoju državu. Ili kad su Hrvati govorili da će ostvariti tisućuljetni san o hrvatskoj državi od vremena kralja Tomislava Zvonimira i ostalih koji žive u mitovima, ali istorijska nauka ili bilo kakav dokaz o njihovom postojanju ne postoji pošto su oni bili obični nesamostalni ugarski knezovi.

ŽAL ZA MLADOŠĆU

Raspad se spremao još od šezdesetih, ta zemlja još otad gotovo ne postoji. Državna bezbednost Hrvatske ratuje protiv srpske, protiv bosanske, čak se organizuju ubistva po inostranstvu, više ne postoje ni ustaše ni četnici, to je ili hrvatska Udba ili srpska Udba. Taj rat, koji se vodio na ulicama evropskih i američkih metropola, devedesetih se vratio u zemlju. Ustaše i njihove ubice, zapravo agenti Udbe, postaće narodni heroji u svojim zemljama, kao što će se i srpske ubice i imigranti naći u Beogradu prilikom raspada Jugoslavije.

Previše se govori da je Jugoslavija zabluda, da je stvarno zabluda, ne bi morali da je unište u krvi i ne bi ljudi živeli u nostalgiji za njom, iako ja pamtim tu Jugoslaviju kao zemlju u kojoj nije bilo nijedne godine, a da nismo vraćali dugove, ni južnog voća, pomorandži i banana, jedne godine nije bilo ni kafe.

Nekako smo iz toga izašli, a najveću nostalgiju za Jugoslavijom imaju oni koji u njoj nisu bili rođeni i koji o njoj znaju iz priča svojih roditelja, koji se ne sećaju Jugoslavije nego svoje mladosti. Svako žali za vremenima kad je imao 20 godina, kad je bio u naponu snage i kad je mislio da je ceo život pred nama. Tako se i ja sećam te Jugoslavije, kad sam imao 20 godina, posle toga već sam postao staračko zakeralo sve do dana današnjeg.

BONUS VIDEO