PISMO OČAJNOG OCA LJUBOMIRA IZ SRBIJE KOJE ĆE VAS POGODITI U SRCE: Gde su moji sinovi?

Ovo emotivno pismo jednog očajnog oca, Ljubomira, iz Srbije, ostavlja snažan utisak na čitaoce. On se obraća svojim sinovima, izražavajući duboku čežnju za njihovim prisustvom i pažnjom. Ovo pismo, objavljeno na portalu "Politike", probudilo je snažne emocije kod mnogih čitalaca.


U pismu, Ljubomir izražava svoju tugu i usamljenost u dubokoj starosti, ističući da je došlo vreme za njegov "večni san". On iskreno moli svoje sinove da se zaustave na trenutak, da ga posete i zagrljaju, osvetleći njegov starački život osmehom i ljubavlju.

Pismo ovog penzionera prenosimo u celosti:

"Vreme mi je..."

Čekam. Dolazili ste i do sada iz daleka i ja sam vam zahvalan. Čekam da zastanete, opet. Na kratko. Uvek žurite. Treba da se odmorite. I da se vidimo.

Da se zagrlimo. Vi osećate, vi znate da je očevo sunce na zalasku. Da se njegova svetlost gasi. Da se tama bliži. Jer ja, zbog duboke starosti, očekujem da odem u večni san. Vreme mi je.

Zato vam se obraćam, sinovi moji. Nastali iz mene i majke, iz naše krvi, duha i duše. Ne zaboravite to nikad. Dok živite.

Sinovi. Vi ovuda, gde sada boravim, prolazite. Nemojte proći a da me ne obiđete. Znam, vi žurite svojoj porodici u zagrljaj. Neka je srećno. Tako treba.

"Majka vam je rano otišla"

Ali, sinovi, vi satima vozite i jurite. Ne stajete. Kraj svog oca prolazite. Zastanite. Da me za trenutak vidite i zagrlite. Da mi osmeh podarite, staračku dušu ozarite. I da se odmorite. Sinovi, stanite i ovog puta. Poželeo sam vas. A ja samujem.

Voljena vaša majka, dična moja supruga, rano ode. Ode da se nikad ne vrati. Ode na večni počinak. Ostadosmo da tugujemo. Stalno su mi na umu vaše reči upućene meni, da ne vredi plakati, ni suze liti, jer mi ne možemo našu majku, moju suprugu, iz trajnog sna vratiti.

Sinovi, zastanite radi viđenja, pozdrava, zagrljaja.

Zastanite. Čeka vas neutešni otac Ljubomir.

 

Apel za Pažnjom i Ljubavlju

Ljubomirov apel za pažnjom i ljubavlju odjekuje kroz pismo, dok on izražava svoju želju da vidi svoje sinove, uprkos njihovim užurbanim životima. Njegove reči odaju duboku patnju usled nedostatka pažnje i prisustva njegovih najmilijih.

Ovo pismo je podsetnik na važnost porodičnih veza i pažnje prema starijim članovima porodice. Ono je takođe podsticaj da se zastanemo i posvetimo vremena onima koji su nam najvažniji, pre nego što bude prekasno.

BONUS VIDEO