BOLNE USPOMENE LOGORAŠA GOJKA, STRADALNIKA JASENOVCA! Sanjam sestru već 82 godine!

U poratnim traganjima za malim Kozarčanima koji su dospeli u druge porodice, dobili tuđa imena, drugi identitet, potajno se i Gojko Mirjanić nadao da će ponovo zagrliti sestru Jovanku.

- Već 82 godine sanjam svoju sestru Jovanku, uplakanu, pocrvenelih očiju punih suza, koje se slivaju niz obraze, kao bistri potočići niz potkozarske plećine. Ja sam imao pet, a ona godinu manje, kad nas je okupatorska čelična metla, u Drugom svetskom ratu, pomela iz naših sela Turjaka, Grbavaca, Dragelja, Cimirota, Kozare i oterala u smrt - ispričao je Gojko i nastavio:

- Sanjam je kako u prašnjavoj slami logorske daščare u Jablancu, gde su nas ustaše u jesen 1942. dopremile štalskim vagonima, jeca, guši se u suzama i neprestano doziva majku Gospavu, od koje smo odvojeni u logoru Stara Gradiška. Ona je tamo ostala s našim mlađim bratom Đurđem. Nismo ih više videli, nestali su zauvek.

Ovo je bolno sećanje Gojka Mirjanića (87) iz Gradiške, inženjera poljoprivrede u penziji, na ratno stradanje dece potkozarskog kraja, koje su prenele Nezavisne. Njegovog brata Đurađa ubile su ustaše u Staroj Gradišci.

- Moj brat Đurađ, tada trogodišnjak, stalno je tražio vode, bio žedan, plakao, kačio se o majčina ramena i grudi. Govorio je: "Mama, mama, vode, oću vode." Uporno je od majke tražio vode, a vode nije bilo. Ustaša je kundakom udario majku, revoltiran zbog plača mog malog brata, zgrabio ga od nje, istrgnuo iz naručja. Ona se borila koliko je mogla. Više nije imala snage. I pala. Vrištala je, a suzu više nije mogla pustiti, sve ih je isplakala. Rastanak od majke, kada su mene i Jovanku poveli dalje, iz Stare Gradiške, iz tih zidina koje me i sada podsećaju na ranjeno detinjstvo, bio je težak i bolan, i za Jovanku, i za mene, i za našu majku Gospavu. Ništa nije uspela reći, izustiti, samo nas je tužnim pogledom ispratila, mršavim rukama stežući usahle grudi - priča Gojko.

Zastajkuje, uzdiše, pa zaćutkuje. I opet nastavlja monolog. Ne jedan, nego više. U svakom, njegova sestrica Jovanka. Čuva je u snovima i davnim sećanjima.

- Na koje ime se odaziva moja sestra Jovanka, ako je živa, da li pamti bilo šta, bilo koga, majku, mene, naše selo, đeda Nikolu, kojem je često sedela u krilu ispod jabuke đedovače, gde je on pleo sepete i mazio je po kosi. Ti si moja mala curica, đedova sreća, govorio je - seća se sagovornik banjalučkog lista.