"JA NE ZABORAVLJAM!" Oglasio se Grk koji je odbio da nas bombarduje 1999. godine! (FOTO)

Bivši kapetan grčke mornarice Marinos Ricudis, koji je nije hteo da učestvuje u vojnim akcijam tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine i da bombarduje Srbiju, oglasio se na dvadesetpetogodišnjicu bombardovanja.

- Ja ne zaboravljam - napisao je Marinos Ricudis uz potresnu fotografiju uplakane devojčice.

 

 

Podsećamo, prošlo je 25 godina od početka agresije NATO na Srbiju, odnosno Saveznu Republiku Jugoslaviju, 24. marta 1999. godine. Agresija NATO na Srbiju pripremana je u dužem periodu, a sasvim aktivno tokom 1998. Zvanično, razlog za agresiju bila je situacija na Kosovu i Metohiji, gde je bila u toku oružana pobuna takozvane OVK, pri čemu su sve vreme događali brojni akti terorizma čija su žrtva bili pripadnici državnog aparata Srbije i SRJ, a isto tako mirni civili, kako Srbi tako i Albanci.

Prema procenama, negde do jula 1998. godine, takozvana OVK držala je pod svojom kontrolom, oko 40 procenata prostora Kosova i Metohije. Veruje se da se u sastavu tzv. OVK nalazilo u to vreme više od 20.000 ljudi.

Kontrolisali su ruralne i zabačene delove pokrajine. Pritom su ometali saobraćajnice, napadali prolaznike, vozila, vršili brojne otmice. Napadi na policiju koja je čuvala važne objekte, saobraćajne rute, ključne punktove, gradove, graničnu zonu, bili su vrlo česti, iz dana u dan.

U jednoj fazi, Vojska Jugoslavije, koja se sve vreme držala dosledno po strani, bila je primorana da pomogne policiji. Reč je bila o deblokadi Dečana juna 1998. i oslobođenju Orahovca jula 1998. koji su teroristi bili zauzeli.

Prostor jugozapadnog dela KiM u proleće 1998, bio je prostor masovnih terorističkih aktivnosti. Napadani su kako civili tako policija. Saobraćajnice na prostoru opština Dečani i Đakovica, bile su pod opsadom terorista OVK.

Upravo na tom potezu, preko pograničnih planina nalazile su se glavne rute za prevlačenje oružja i vojne opreme iz Albanije. Lokalni zapovednik terorističke OVK na tom potezu bio je, inače, Ramuš Haradinaj. I prethodnih godina redovan život na tom potezu je bio veoma otežan zbog aktivnosti albanskih ekstremista, a tokom 1998, kako je izbilo proleće, postao je neizdrživ. Put Đakovica - Dečani - Peć postao je neprohodan za normalan promet.

Varošica Dečani našla se u višemesečnom okruženju, odsečena, bez telefonskih veza, bez struje. Tokom aprila i maja vođene su teške borbe. Krajem maja napadi i ubistva civila i policajaca, uz brojne žrtve, umnožili su se.

Tada je prvi put u operacije uključena i Vojska Jugoslavije, prvog dana juna. Dečani su deblokirani nakon višednevnih borbi. Više desetina terorista tzv. OVK je stradalo, a zona koju su kontrolisali je uglavnom oslobođena. Tada započinju zbegovi albanskih seljana, na šta ih primoravaju ekstremisti tzv. OVK. Vlasti u Tirani tvrdile su da je navodno u Albaniju prebeglo 20.000 lica, dok je, po njima, 8.500 prebeglo u Crnu Goru, što su granične službe SRJ negirale.

Prvih dana juna teroristička OVK poziva na oružje sve Albance od 18 do 55 godina, bio je to dakle poziv na opštu mobilizaciju odnosno oružanu pobunu. Posle su Dečani oslobađeni, vlasti Srbije odnosno SRJ, organizuju posetu diplomata iz Beograda tom kraju. Njihovi izveštaji i saopštenja bili su oprečni, kako su se razlikovale politike njihovih vlada.

Usledile su oštre osude Srbije sa Zapada. Savet bezbednosti UN 8. juna zabranjuje ma kakve investicije u SRJ. Čelnici SAD i EU, optužuju Srbiju za etničko čišćenje, ratne zločine, humanitarnu katastrofu. EU takođe širi sankcije protiv SRJ, zabranjuju se ponovo komercijalni letovi avioprevoznika iz SRJ. Paralelno, počinje raspoređivanje trupa NATO u Albaniji i Makedoniji.

Vojni ministri zemalja NATO donose 11. juna 1998. Deklaraciju o pripremi za vojnu intervenciju na KiM. Već polovinom juna u toku su vojne vežbe NATO nazvane "Odlučni orao" na samoj granici Srbije.

Kontakt grupa zahteva povlačenje snaga Srbije sa Kosova i Metohije, što Slobodan Milošević prihvata, uz uslov prestanka terorističkih aktivnosti. Važan momenat bio je takođe napad na Orahovac, odnosno zauzimanje te varošice. Pripadnici terorističke takozvane OVK napali su Orahovac 17. jula 1998. Bio je to prvi pokušaj zauzimanja većeg mesta, grada, od strane tzv. OVK.

Akcija oslobađanja Orahovca od Vojske Jugoslavije i policije Srbije započela je 18. jula. U popodnevnim satima trajale su žestoke borbe na prilazima gradu. Orahovac je uglavnom oslobođen posle dvodnevnih borbi 19. jula, a borbe su nastavljene i sutradan. U okolini varošice trajao je pritom teror nad Srbima, od 11. jula. Najmanje 110 Srba civila je oteto. Potom su pronađeni posmrtni ostaci 42 žrtve. Bilo je slučajeva uništavanja celokupnih porodica. Paralelno, u zapadnim medijima trajala je oštra kampanja protiv Srbije. Događala se svojevrsna poplava propagandnih, neistinitih, informacija o zbivanjima na Kosovu i Metohiji.

U knjizi "Moderno ratovanje" Vesli Klark nije krio da je, kako se izrazio, planiranje agresije NATO protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku". Koji mesec potom, sve je bilo spremno. Savet NATO 12. oktobra 1998, doneo je odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga. Usledio je sutradan sporazum Slobodna Miloševića i Riccarda Holbruka. Naloženo je smanjenje broja vojnika Vojske Jugoslavije na prostoru Kosova i Metohije na broj s početka 1998. Dogovoreno je da posmatrači OEBS nadgledaju mirovni proces na KiM. Insistiralo se da nijedno lice neće biti gonjeno pred državnim sudovima za krivična dela u vezi sa sukobom na KiM.

Po sastanku Saveta NATO 30. januara 1999, zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ. NATO agresiji prethodile su neiskrene ponude međunarodne zajednice, kao i raspoređivanje dodatnih NATO trupa u Albaniji i Makedoniji. Navodni pregovori u Rambujeu vođeni su od 6. februara do 19. marta.

Delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala. Usledio je još jedan teatralni dolazak Riccarda Holbruka u Beograd 22. marta na razgovor sa Slobodanom Miloševićem, najviše s namerom da se medijima prikažu navodne mirovne namere. Nivo zahteva upućivanih zvaničnom Beogradu, tokom takozvanih pregovora, što je potvrdila čak i Medlin Olbrajt, podizan je sve vreme. Kako je tumačio Vladislav Jovanović, najave bombardovanja postojale su već desetak godina, još od vremena kada je Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost. Bil Klinton, tada predsednik SAD, delegaciji američkih Srba rekao je naknadno da ono što je ponuđeno Miloševiću ni on ne bi potpisao. Slično viđenje je docnije izneo i Henri Kisindžer. Kao neposredan izgovor za agresiju NATO iskorišćeni su događaji u Račku, 15. januara.

Medijski je takođe predstavljano da je neuspeh navodnih pregovora vođenih u Rambujeu i Parizu bio razlog. Nesumnjivo, agresija NATO bila je zapravo podrška terorističkoj organizaciji kosmetskih Albanaca, tzv. OVK, koja je do tada već počinila brojne zločine, a sa ciljem otimanja Kosova i Metohije od Srbije.

Nakon što je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na svojoj teritoriji i predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdušne udare. Naredbu za napad dao je Havijer Solana, generalni sekretar NATO, generalu SAD Vesliju Klarku, iako nije postojalo odobrenje Saveta bezbednosti UN. Bio je to presedan. Prema prvom saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, 24. marta oko 20.45, u prvom naletu gađano je više od 20 objekata.

Prvi projektili pali su na kasarnu u Prokuplju u 19.53. Sledio je napad na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu. Devetnaest zemalja NATO započelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Predsednik SAD Bil Klinton iste večeri je govorio o potrebi "zastrašivanja Srbije i Jugoslavije" i "uništavanju vojnih kapaciteta Srbije", da se ne bi, kako je rekao "preduzimale akcije protiv kosmetskih Albanaca".

Toni Bler, premijer Britanije, izjavio je da je agresija NATO-a preduzeta jer je to tražio "narod Kosova", pod čim je on, kako je otvoreno rekao, podrazumevao Albance.

Prema navodima srpskih stručnjaka, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio poletanja. Po NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstava, dok su ostala bila izviđanja, avaksi, tankeri. U dejstvima je u prvom vreme učestvovalo dnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 svakodnevno.

BONSU VIDEO