NATO PRE 25 GODINA SPRŽIO VOZ PUN PUTNIKA, MEĐU NJIMA BILA I DECA! Jeziv zločin nad našim civilima 1999. godine!

Pre 25 godina, 12. aprila 1999. godine, na drugi dan Vaskrsa, oko 11:40, NATO bombarderi raketirali su i uništili međunarodni putnički voz 393 na relaciji Beograd - Niš - Skoplje, koji je bio pun putnika, dok je prelazio Bistrički most preko Južne Morave, u Grdeličkoj klisuri.

U stravičnom zločinu, najmanje 15 osoba, uključujući decu, poginulo je od eksplozije i požara koji je izazvan. Više desetina ljudi je teško povređeno. Tačan broj nastradalih nikada nije utvrđen.

Među žrtvama je bio šestogodišnji dečak Branimir Stanijanović iz Aleksinca, zajedno sa svojim roditeljima Vidosavom i Divnom. Stradali su i mladi naučnici Ana i Ivan Marković, supružnici koji su živeli u Leskovcu.

- Odvezao sam ih na stanicu. Voz je bio prepun putnika. Ušli su u drugi vagon. Lično sam video da u vozu nije bilo vojnika, pa mi je i danas neverovatno da su meta bili civili. Opravdanja za tako nešto nema, osim zla koje su namerno hteli da naprave - ispričao je ranije, u razgovoru za naš list Anin otac, pokojni Žarko Bjeletić, profesor hemije i nekadašnji direktor leskovačke Medicinske škole.

Ovaj čovek je godinama bio dostojanstven u tragediji koja je zadesila njegovu porodicu i porodicu njegovog zeta. Zbog otežane identifikacije, dvoje dvadesetpetogodišnjaka su sahranjeni tek posle nekoliko dana na mesnom groblju u Ivanovom Vladičinom Hanu. Ivanov brat je javio da mu je stigao vojni poziv i da ga "otadžbina zove", pa su oboje krenuli vozom. Ivan nije oklevao, a ni Ana nije želela da odlaže trenutak njihovog rastanka.

Bili su zajedno od brucoških dana, a u braku tek pet meseci. Oboje su završavali postdiplomske studije kao najbolji studenti Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu i radili kao istraživači u leskovačkoj fabrici lekova "Zdravlje". Ana je, pored hemije, mnogo volela beletristiku i uživala u gajenju cveća, a Ivan je, osim Ane, voleo i sport. U vreme redovnog odsluženja vojnog roka bio je na ratištu na Plitvicama, pa se preko Tuzle vratio u Srbiju. Sa tenka na bosanskom ratištu Momo Kapor pozajmio je natpis "Smrt ne boli" i tako nazvao svoju knjigu koju je Ana čitala neposredno pred tragediju. Lično je u biblioteku nije vratila. Umesto nje to je učinila porodica.

- Bio sam tamo dvadesetak minuta posle bombardovanja. To je neopisiv prizor koji nikada neću da zaboravim. Tražili smo ih u Vladičinom Hanu i u bolnici među povređenima. Nije ih bilo. Prepoznao sam ih među onima koji su stradali - ispričao je neutešni otac i tast.

Sećanje na jezive scene koje su svedoci zatekli na mestu stradanja, i posle četvrt veka od ove tragedije, još žive. Građani juga Srbije ne mogu da zaborave slike delova ljudskih tela koji plutaju rekom. Pričali su i da su nastradale skidali i sa grana drveća. Krvi je bilo svuda, čuli su se jauci preživelih, a u nozdravama se osećao miris spržene kože...

U trenutku dok je prelazio most, voz je pogođen sa dva projektila, a još dve rakete pale su na obližnji drumski most na Koridoru 10. Kada je prvi projektil pogodio voz, lokomotiva i prvi vagon, koji su tek prešli most, odbačeni su daleko od mesta stradanja. Prvi projektil pogodio je i početak drugog vagona, a drugi je spržio treći i zalepio za šine četvrti vagon. Dok su vagoni goreli na mostu, preživeli su se izvlačili kroz prozore i, strahujući od novog napada, bežali ka polju i putu. Od siline ekplozije iz ležišta su izbacivani prozori i vrata okolnih kuća, dok se dolinom Južne Morave širio gust dim.

Srodnike pojedinih putnika niko nije mogao da spreči da uđu u užareni vagon tragajući za najmilijima. O tim trenucima, posle svega, govorili su kao o "praznom nadanju". Neverica da je NATO bombardovao voz u kome nije bilo vojnika i danas traje.

(Novosti)

BONUS VIDEO