HVALA DRŽAVI, SAD SMO NAJZAD SVOJI NA SVOME! Naša ekipa s Tanjom Paunović i njenom decom u kući u Simićevu kod Žabara!

Mala kuća, sveže okrečena u sivo i sva u cveću, u selu Simićevo kod Žabara, sada je dom četvoročlane porodice. Tu žive Tanja Paunović i njeni sinovi Lazar (21), Aleksa (17) i Mihailo (14).

Zatekli smo ih raspoložene, nasmejane, kako u dvorištu slave, to ističu, jedan od najvažnijih dana u njihovom životu. U Palati Srbija pre dva dana su potpisali ugovor i zvanično postali vlasnici ove ljupke nekretnine u Braničevskom okrugu.

NAJBOLJE KOMŠIJE

- Godinama smo podstanari, već deceniju se selimo iz kuće u kuću, ulažemo u tuđe zidove i ponovo ostajemo bez krova. Ti dani su napokon iza nas. Sada moji sinovi i ja konačno imamo svoj krov nad glavom - počinje priču Tanja Paunović, dobitnica 3000. kuće na selu, koju je stekla u programa naseljavanja napuštenih seoskih kuća koje Ministarstvo za brigu o selu, na čijem je čelu Milan Krkobabić, uspešno sprovodi već četvrtu godinu. 

- Raduje me što je baš naša kuća jubilarna, naročito što smo od početka programa ministarstva mi prva porodica iz ove opštine koja se javila na konkurs. A to što smo kuću i dobili, najveća je potvrda da se dobre stvari događaju, da svi imamo šansu, da nije potrebna nikakva veza i da svako ko ispunjava uslove dobije kuću. Teško mi je da opišem koliko smo srećni i šta nam ovo znači - priča naša sagovornica.

Kako kaže, od kada je ostala bez supruga, dovija se kako da sinovima priušti sve što im je potrebno, ali šansa da im obezbedi i dom nekako je uvek izmicala:

- Razmišljala sam da podignem kredit, međutim, banke imaju praksu da odobravaju stambene pozajmice samo u mestima s najmanje 10.000 stanovnika. Tako da stanovnici sela mogu da zaborave na tu opciju. Možda deluje neobično, ali ima mnogo porodica koje su podstanari i u selima. Mnogi od njih bi rado kupili nekretninu na kredit da je to moguće. Mislila sam čak i da se preselimo u grad, najbliži su Požarevac, Velika Plana ili Smederevo. Ipak, deca nisu htela ni da čuju. Vole selo, naročito naše Simićevo, gde verujem da žive najbolji ljudi i komšije.

Tanja je godinama zaposlena kao medicinska sestra u domu zdravlja, ali se ni posle radnog vremena njen radni dan ne završava.

- Radimo i deca i ja još mnogo toga. Ako nekome treba da se pokosi ili sredi dvorište, nekome pripremi kuvana hrana ili pruži medicinska nega, tu smo. U našem kraju ima staračkih domaćinstava, gde su deca na radu u inostranstvu i znači im da se neko stara o njihovim roditeljima. To je nama neophodan dodatni izvor prihoda. Nažalost, pre nekoliko godina je našu porodicu pogodila velika nevolja. Najstariji Lazar, tek što je završio srednju ekonomsku školu, imao je izliv krvi u mozak i jedva se izborio posle pet teških meseci. Bio je nepokretan, a danonoćno smo o njemu brinule njegova devojka Valentina i ja. Sada je dobro, zbog problema s nogom i rukom primalac je tuđe nege, međutim, zna da radi mnogo toga na računaru, pa se snalazi i pomaže" - priča Tanja.

SPREMAJ PRSTEN!

Lazar se nadovezuje, pa dodaje da to što sada imaju svoju kuću predstavlja preokret u njihovim životima:

- Veliko je olakšanje što ćemo sada za svaki dinar koji uložimo u kuću znati da ga ulažemo u nešto što je naše. I sada možemo da planiramo šta ćemo da radimo, a ima mnogo mogućnosti. Mislim da ćemo se verovatno baviti pčelarstvom. Ali čuo sam da Ministarstvo za brigu o selu priprema još jedan program koji pomaže u pokretanju privrednih aktivnosti na selu. Pratićemo i, čim se ukaže prilika, prijavićemo se i za to.
 

Valentina kroz smeh dodaje: "Sad može i prsten da sprema. Glavna briga je rešena, krov nad glavom."