"VEČERAS IDEM DA SKOČIM SA ZGRADE!" Potresna ispovest tinejdžerke koju je samo jedan poziv delio od sigurne smrti - UPUTILA VAŽNU PORUKU SVIMA!

Anonimna tinejdžerka podelila je svoju emotivnu životnu priču koja se, na sreću, završila srećno, ali moglo je da bude i tragično.

Ona je poslala važnu poruku svima, a mi njenu ispovest prenosimo u celosti:

- Neka bude anonimno, moje ime i prezime ništa ne znači, to se dešava i Ani i Mariji i Jeleni i Marku i Petru... Ali, neka bude javno, kako bih pomogla nekom ko smrt vidi kao izlaz.

Imam 16 godina i ogromne akne koje neki dečaci iz razreda zovu "krateri". Eno je ona sa "kraterima". Ponekad bi se čulo i "fuj". Meni je online nastava došla kao spas od poniženja.

Zatvorite nas, hvala, samo da me niko ne gleda kao čudovište. Nisam htela da se ubijem zbog akni, one su samo pojačale osećaj nepripadanja i niže vrednosti koji vučem još od osnovne škole.

Ja sam jedna od onih sa kojima se niko ne druži, jer je povučena, ćutljiava., tiha kad progovori i ima lice na koje se gade. Nezanimljiva.

Dešavalo se da neko slavi rođendan i ja tek sutra u školi saznam da jedino ja nisam bila pozvana. To je bolno, iako je starijima sve ovo o čemu pišem sigurno smešno. Oni imaju "sto puta veće brige od mojih akni i odbačenosti".

Moji roditelji stalno pričaju o stambenom kreditu jer ne žele da više budemo podstanari, ali ne zarađuju dovoljno, pa je tata počeo da radi još jedna posao i sad ga skoro više i ne viđam.

 

 

Mama je zbog toga stalno nervozna, kaže svega joj je preko glave.

Mi ne razgovaramo, osim onog "kako je bilo u školi?", "je l' imaš domaći?", "kako je prošao pismeni?".

Odličan sam đak, četvorka samo iz matematike. Volim da učim, nikada nisu imali problema sa mnom. Tri godine treniram plivanje sa skokovima u vodu. Trener je baš zadovoljan rezultatima. 

Moji roditelji, dakle, nemaju nikakav problem sa mnom i to je, kooliko sam shvatila, razlog da ne pričamo, jer sam vredno, marljivo dete koje nema problema.

A nije sve tako. Ni blizu!

Volela bih da sma ja dobila temu za pismeni rad: Samoubistvo - kukavički ili herojski čin. Tada bih mogla da bar nekome, profesorica je divna žena, napišem kako se osećam.

Možda bi između redova shvatila da nisam odbro, iako izgledam skoro kao svaki đak u učionici, pa bi poželel a da priča sa mnom.

Trebao mi je razgovor, ali nisam želela da to bude sa roditeljima, par puta sam pokušala da im kažem koliko se osećam odbačeno i tužno zbog lica, ali oni su samo rekli "hormoni...proći će... maži onu kremu".

Zamislite da sam im rekla da pomišljam da se ubijem?

Ne bi me ni shvatili ozbiljni, posebno mama, rekla bi da je to pubertetska faza i da je ima svako. ovredila bih ih, zabrinula, a već su zabrinuti svojim problemima.

Užasno sam se osećala tih dana, opet smo krenuli u školu, i opet su me ismejavali.

Svaki odlazak moj kod kožnog koji mi je palio lice tečnim azotom, samo je pravio još veći problem.

Lice okupano krečnim mleko, horor, nije ni čudo što mi se smeju.

A samo sam htela da se uklopim, da mi neko da šansu da mu se dopadnem, nisam uvek ćutljiva, ali oni se sklanjaju i ja se onda sve više povlačim.

Par njih sa kojima sam provodila veliki odmor, radili su to iz nekog sažaljenja, ja sam to tako osećala.

Bilo je sedam uveče kada sam izašla iz kuće tog dana, tata je još bio na drugom poslu, mama je na laptopu gledala neke stanove.

Rekla sam joj da idem da prošetam, klimnula je glavom.

Ta zgrada sa koje sam planirala da skočim, počela je da se gradi., pa je prestala da se gradi, ima rupa u žičanoj ogradi, i tuda sam se provukla.

Penjala sam se lagano, kao da idem kod nekoga u oposetu, bez straha što idem da se ubijem.

Teško je to objasniti, kao svestan si sebe, a nisi.

Volim mamu i tatu, znam da i oni mene vole, znam da jure sve to sa stanom zbog neke bolje budućnosti, ali ja budućnost u tom momentu nisam želela., nijedan dan u školi više, i bilo mi je teško da im to kažem, jer sam znala da bi ih polomilo, oni uvek misle da su oni u pravu, jer su stariji i da mi izmišljamo probleme.

Prvo sam stajala na ivici krova, a onda sam sela. Noge su mi visile i bilo mi je na momenat lepo. 

Počela je da pada kiša i ja sam isplazila jezik da hvatam kapi kao kad sam bila dete.

Uskoro će sve biti gotovo i kiša će biti moja prošlost.Malo mi se vrtilo u glavi jer sam postajala svesnija da ću uskoro da se bacim i setila sam se krvi koju ne volim, ali ne volim ni sebe...

Kiša se pojačavala. Odlučila sam da to uradim iz sedećeg položaja, iako bi skok na glavu bila sigurna smrt.

Uvežbala sam ga poslednjih meseci na treninzima, doduše u bazen.

Juče su mi njih petoricarekli da se spalim i da meni ne može pomoći ni filter. Znate li kako se ja sada osećam?

Ko govno.

Govno od kog svi beže. Govno premazano belim, sa rupama, koje ne zna da se brani.

Malo sam se pomerila ka napred. Od koga bih mogla da tražim pomoć? Ja sam ona sa kraterima koja izaziva smeh kad priđe učionici. Još jedan dan u školi bi me ubio, onda bolje da se sama ubijem.

Roditelji mi ne bi verovali, ne želim da ih povredim svojim "glupim problemom".

Telefon je zazvonio.

Mama.

Nisam se javila.

Zvala je pet puta, pa posle par minuta ponovo.

Mogla sam da zamislim kako počinje da paniči tati, jer ja sam dobro dete koje nikad ne pravi nevolje, vrati se kad je reklo, leže na vreme, guta sve u sebi da nikoga ne povredi, glumi da je dobro, smeje se na silu, zatvara sobu da čita lektiru.

Počela sam da plačem. Bilo mi je u tom momentu žao i njih i mene i Dunje, naše mešanke kod babe u dvorištu. Samo njoj nije smetalo moje lice.

Plakala sam i plakala i plakala, izvukla sam telefon iz jakne, okrenula mamu i plačući joj rekla:

"Mama, ja hoću da se ubijem, mama, pomozi mi, mamaaaaaa!"

Počela je da me smiruje, birala je rečenice, rekla mi je da ostanem tu da sedim dok ona ne dođe.

Ali, ja nisam želela da ona dođe dok joj ne ispričam sve, nisam htela da je gledam u oči.

I rekla sam joj sve,

da sam govno, da mi govore da spalim sebe umesto bubuljice, da se osećam loše, da ne želim više da idem u školu, da ne volim život.

Ona je samo plakala, ponavljajući:

Dušo mamina... O mila moja lepa dušo... Reci mami da si sišla sa krova, molim te, ljubavi moja, nemoj to da radiš... Dušo, siđi, moli te mama... Zašto mi nisi rekla, zašto nam nisi rekla?

Dok smo plakale preko telefona, tata je došao mokar, uplašen, jecajući.

Nismo pričali tu noć, samo smo svi zajedno legli u krevet.

Mama mi je ljubila lice kao da ga prvi put shvata ozbiljno i govorila: mila moja koža.

Konačno je shvatila da nikada nisam bila srećna kako se činilo. 

To saznanje ju je promenilo. I nju i tatu.

Sutra smo poslepodne otišli kod psihoterapeuta i od tada, već tri meseca redovno idem na terapije, nekad sama, nekad sa njima.

Učim da prihvatim sebe. Da zavoli sebe sa aknama.

Da ne izgubim volju za životom jer nije u nekom momentu dobar prema meni, jer se čini težak. Da nema problema koji ne može da se reši.

Sve ovo pišem zato što bih volela da bude više ovakvih tema za pismeni, da niko nikad ne pomisli da su loše, ko zna koliko dece ne može da priča sa roditeljima, nemaju sa kim, a pomišljaju na najgore.

Volela bih da se u školi počne otvorenije pričati o problemima koje muče mlade, o njihovim osećanjima, o prevenciji.

Da se razbiju tabui, to je preče od razlomaka.

Mogla sam biti devojka koja je pre samo nekoliko dana sebi oduzela život vešanjem, ali nisam. Mogu nebu da se zahvalim na tome i maminom uplakanom glasu.

Molim sve ljude, roditelje, nastavnike, profesore, da shvate da depresija ne pogađa samo starije ljude, da naši probleminama nisu mali i smešni, da su pionekad veći od volje da živimp, da to što imamo tek 15,16 godina nama u tom trenutku ne znači mnogo, i činjenica da je "život pred nama" stvara još veći pritisak, jer to znači više života sa problemom, da možemo da sakrijemo šta osećamo, posebno ako roditelji puno rade ili veruju da zbog dobrog vladanja, petica, marljivosti nemamo probleme.

Nemojte da ćutite o ovome, jer se to dešava.

Nemojte da se čudite ovakvim temama za pismeni.

Mladi se ubijaju!

Ja sam htela da prekinemodbačenost skokom sa zgrade.

Svi bi rekli: A ništa joj nije falilo, odličan đak, sportistkinja, normalna jedna porodica. a falila mi je ljubav prema sebi. 

Postoji pomoć.

Molim vas, prenesite moju priču i recite da sam rekla da nije sramota tražiti pomoć."

BONUS VIDEO