DOGAĐAJ KOJI JE BIO UVOD U ATENTAT: MOJ SUSRET S LEGIJOM NA DAN POBUNE "CRVENIH BERETKI"

Novinari iz pravosudnog sektora izbegavaju direktan kontakt sa svojim klijentima. Uvek je bezbednije raditi preko advokata ili izvora u pravosuđu, čija se imena nikad ne odaju, kao i sudskih spisa. Uradiš posao i ideš dalje. Ipak, kad čudne okolnosti predugo traju, neminovno se desi neželjeni susret oči u oči. Tako je bilo i 12. novembra 2001, kad su "crvene beretke" blokirale auto-put kod Sava centra, a Milorad Ulemek Legija sačekao veče da, tad još u svojstvu svedoka, dođe na saslušanje kod istražnog sudije.

NERVOZNI TELOHRANITELJI

Pobuna JSO bila je uvod u atentat na Zorana Đinđića, a kod Sava centra bio je i Zvezdan Jovanović, koji je kasnije ispalio kobni metak u premijera. Obično su sudski izveštači znali samo mali deo onoga čime su vlasti raspolagale, ali je i to bilo dovoljno da osete da se nadvija nešto zlokobno i u duši bolesno. Okružni tužilac često je bio odsutan, a u administraciji su među sobom govorili "opet je s Čedom". Istrage za politički motivisane zločine iz devedesetih bile su bez rezultata i odmotale su se tek posle "Sablje".

Na dan pobune JSO, Legija je bio u penziji, s prijavljenim prebivalištem u Kneza Miloša 101 (zgrada MUP) i upravo se vratio iz Grčke. Izvor je rekao da će doći uveče, nakon zatvaranja Palate pravde. S koleginicama iz drugih redakcija sakrio sam se u toalet na četvrtom spratu, gde je Istražno odeljenje. Sve je utihnulo i čekali smo oko dva sata sve dok nismo čuli napete muške glasove. Kad smo izašli, Legijini telohranitelji iz JSO nisu znali kako da reaguju i samo su poneki nervozno podigli ruku razmišljajući da li da je gurnu ispod jakne. Izbrojao sam ih 14 i nijednog sudskog stražara, pa je bilo očigledno da je tako dogovoreno. To je trajalo trenutak, dok nismo zamolili advokata Slobodana Milivojevića da nas upozna s Legijom. Otišao je niz dugi neosvetljen hodnik i ubrzo se vratio s pristankom, samo nas je usput posavetovao da ne budemo napadni.

Foto: Profimedia

Na kraju hodnika bila je zamračena figura čoveka sa svetlarnikom iza leđa. Bio je već sumrak i njegovo lice se videlo samo kad bi ga iskosio prema staklu. Stajali smo dugo u nepristojnoj tišini koju je prekinuo: "Ja sam Milorad." Nekoliko trenutaka niko nije odgovorio, a prva se snašla koleginica koja je rekla: "Mi smo novinari." Time je predstavljanje bilo završeno, a s instiktivnom ljubomorom primetio sam kako se zaljubljuju u njega. Pred njima je bio naočit i krupan muškarac u naponu snage i u elegantnom tamnom odelu.

Iskoristio sam taj trenutak da sednem pored Legije na betonski ispust koji je bio dovoljno dugačak da zadržim pristojnu udaljenost. To je već bio neki kontakt. Smenilo se nekoliko pitanja i ništa određeno nije rekao, samo je povodom hapšenja braće Banović, optuženih u Hagu, insistirao da JSO ne mogu da se izdaju naređenja zasnovana na lažima. Naime, pripadnicima JSO rečeno je da su oni obični kriminalci, što je bio navodni povod za pobunu.

Počeo sam s "gospodine Ulemek". On je tad koristio prezime Luković i još nije bila proverena informacija da se rodio kao Ulemek. Ispravio me je i odgovorio. Sačekao sam da prođe još nekoliko pitanja i ponovio fintu.

- Luković, prezivam se Luković - bilo je sve što mi je odgovorio drugi put, sad već glasnije i s nestrpljenjem.

Pametnom dosta.

POMETNJA U TUŽILAŠTVU

To je bio deo svakodnevnog posla i kratak razgovor s Legijom niko nije smatrao svojim profesionalnim uspehom. Ipak, toga sam se prvog setio 12. marta 2003, kad je dežurni udbaš iz prve smene u Palati pravde rekao da mu prolazi da je pucano na Đinđića. U tužilaštvu je bila tiha pometnja. Otrčao sam do Nemanjine, ali u dvorištu Vlade Srbije već nije bilo nikoga. Nekoliko minuta kasnije ušla je policija, a ljudi su se okupili na ulici.

BONUS VIDEO: