Stanovnici Beograda prvi su u regionu počeli da se greju na otpad ove jeseni kada je proradila Termoelektrana-toplana Vinča. Električna i toplotna energija u ovom postrojenju dobijaju se termičkim tretmanom do 340.000 tona komunalnog otpada godišnje, čime se obezbeđuje električna energija za 5 odsto i toplotna energija za 10 odsto domaćinstava u Beogradu. Ujedno se rešava problem komunalnog otpada u glavnom gradu, a kako se pokazalo, građani ga naprave više nego što kapaciteti ove Energane mogu da zbrinu.

PROBLEM OPASNI OTPAD

U međuvremenu su zbog nagomilanih problema sa deponovanjem komunalnog otpada, uprave još tri grada u Srbiji izrazila interesovanje za izgradnju sličnih postrojenja, Niš, Kragujevac i Čačak. U regionu je najavljena mogućnost izgradnje spalionica u Celju u Sloveniji, Zagrebu u Hrvatskoj i u Podgorici u Crnoj Gori. O tome da li su ovakva postrojenja budućnost zbrinjavanja otpada koji se ne može reciklirati, iskustvima iz Evropske unije (EU) i kontroli njihovog rada razgovaramo sa dr Helgom Stoiber, hemijskim inženjerom i stručnjakom za termičko tretiranje otpada, kao i koautorom "Bele knjige o dobijanju energije iz otpada u Srbiji".

- Austrija ovu tehnologiju koristi duže od šest decenija za proizvodnju električne i toplotne energije, a ujedno rešava problem otpada. Imate primer da je u Austriji 1984. bilo registrovano 1.800 deponija, a ostale su samo 62. Na svim deponijama se kontroliše dovezeni materijal, deponijski gas se prikuplja, a ocedak prečišćava - kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, teško je precizno utvrditi sastav komunalnog i kućnog otpada, u kom se može naći i opasan otpad, pa je u njegovom sastavu moguće prisustvo teških metala, hlora, sumpora i dugotrajnih organskih zagađujućih supstanci (POPs). Ovi poslednji se nazivaju i perzistentni organski zagađivači. Među njih spadaju dioksini i furani.

- Jedan od osnovnih principa planiranja izgradnje postrojenja za dobijanje energije iz otpada jeste da u otpadu može da bude bilo čega. Zbog toga se ova postrojenja projektuju tako da neutrališu sve toksine i zagađujuće materije. Kontrola u ovoj oblasti je maksimalna, od svih grana privrede u EU, propisi za otpad su najstroži, dozvoljene količine emisija su najniže, a spisak zagađujućih materija koje se mere je najduži. EU Direktiva o deponijama otpada ograničila je da će samo 10 odsto komunalnog otpada moći da se deponuje do 2035. godine i Srbija bi do priključenja EU morala da usvoji ove propise - objašnjava dr Stoiber.

Foto: Promo

 

PRAVNI AKT EU

Kako navodi, prednosti korišćenja otpada u energetske svrhe su u tome što se na taj način smanjuje zagađenje vazduha, zemlje i vode, kontaminiran otpad uništava na kontrolisan način, smanjuju emisije gasova poput metana, koji ima jak potencijal da utiče na klimatske promene. Ona je podsetila da se ovaj vid zbrinjavanja otpada primenjuje tek kada su, u skladu sa hijerarhijom upravljanja otpadom, ostale opcije poput prevencije i reciklaže, iscrpljene. Takođe, ističe značaj separacije otpada na mestu nastanka kako bi ovakvi sistemi mogli biti primenjeni.

- Osnovni pravni akt EU koji reguliše spaljivanje otpada je Direktiva o industrijskim emisijama, u kojoj celo poglavlje 4 i aneks 6 detaljno određuju sadržaj dozvole za operatere. Takođe, za institucije, šta je sadržaj dozvole, reguliše uslove rada, granične vrednosti emisija. Zaključci BAT dokumenta su konačne ocene najboljih dostupnih tehnika i čine deo svakog BREF-a. Oni određuju referentne tačke koje se koriste za postavljanje uslova dozvole za instalacije obuhvaćene IED-om. Prema ovim dokumentima, ne smeju se koristiti lošije tehnike od propisanih. Postoje propisi o tome šta treba učiniti i kako obavestiti javnost ako se desi vanredni događaj. Propisi definišu da inspekcija za zaštitu životne sredine kontroliše njihov rad, moraju potvrditi da postrojenje radi prema dozvoli ili bi u suprotnom moglo biti ugašeno. Država je dužna da na godišnjem nivou obaveštava javnost o tome kako se odvija rad postrojenja - kaže naša sagovornica.

BONUS VIDEO