ISTRAŽIVANJE DR DANKANA MAKDUGALA NA ŠESTORO SAMRTNIKA IZAZIVA POLEMIKE VEĆ DUŽE OD VEKA! Težina duše je gram!

Vatikan odbio reprizu eksperimenta

1. Dr Luis Holander 2001. izveo je sličan eksperiment. Testirao je težinu 10 ovaca i jedne koze u trenutku smrti. Sedam ovaca promenilo je težinu kada su uginule, ali nisu smršale, nego su postale teže između 18 i 780 grama. Nakon nekoliko sati, vratile su se na težinu od pre smrti.

2. Masajoši Išida je 2009. testirao Holanderov eksperiment. On je smatrao da rezultat nije dobro opisan, ali je zaključio i da uzrok promene težine ne može da se utvrdi.

3. Lekar Džerard Nejhum je 2005. predložio da koristi elektromagnetne detektore i tako pokuša da pronađe bilo kakvu energiju koja bi pobegla iz tela u trenutku smrti. Ponudio je da svoju ideju proda odeljenjima za inženjering, fiziku i filozofiju na univerzitetima Jejl, Stanford i Djuk, kao i Rimokatoličkoj crkvi. Svi su ga odbili.

Platon: Duša izlazi iz tela, ali se ne može uništiti

1. Rani filozofi antičke Grčke pomno su izučavali postojanje duše, pa su tako predsokratovci proučavali vezu između nje i tela i zaključili da su to dve fundamentalne dimenzije ljudskog postojanja.

2. S Platonove tačke gledišta, duša i telo postoje odvojeno jedno od drugog. Duša je eidos (neodvojivi deo) života, a nije podložna smrti. U dijalogu "Fedon" Platon navodi da se duša izbacuje iz tela, ali da se ne može uništiti.

3. Za Aristotela duša i telo su neraskidivo povezani.
- Duša je prva entelehija (unutrašnja sila) tela, koja potencijalno poseduje život. Dakle, duša je neodvojiva od tela. Ali ništa ne sprečava da se neki delovi duše odvoje jer oni nisu entelehija nijednog tela.

4. Demokrit je verovao da je duša smrtna, kao i da je sastavljena od atoma, čime joj je priznao da ima težinu, koju je dr Dankan Makdugal pokušao da izmeri.

Studija Univerziteta Virdžinije: Mala deca pamte prethodni život

Istraživanja Medicinskog fakulteta Univerziteta Virdžinije dovela su do stvaranja baze podataka od preko 2.500 slučajeva navodne reinkarnacije. Mnogi slučajevi uključivali su decu mlađu od pet godina koja su tvrdila da imaju sećanja na prethodni život.

Dr Džim Taker i dr Jan Stivenson kažu da ova deca često pokazuju ponašanja koja se ne mogu objasniti trenutnim životnim događajima ili porodičnim okolnostima.

- U mnogim slučajevima, izjave deteta tačno odgovaraju životu i smrti preminule osobe. Neka deca imaju belege ili urođene defekte u skladu s ranama ili tragovima na preminuloj osobi, što je utvrđeno na osnovu obdukcionih izveštaja. Generalno, ova sećanja blede oko sedme godine - navodi se u studiji.

Deca s ovakvim sećanjem prisutna su na svim kontinentima. U zapadnoj kulturi, ove vrste dečjih izjava se često odbacuju kao fantazije iako mogu da sadrže nešto drugo, osim čiste mašte. Dr Taker savetuje roditelje da ne traže od dece da ponavljaju ove priče, ali ni da ga sprečavaju da govori.

- Kad dete govori o prošlom životu, predlažemo roditeljima da izbegavaju detaljna pitanja. To bi moglo biti uznemirujuće za dete, ali i da ga navede dete da izmisli odgovore. Tada bi bilo nemoguće odvojiti sećanja od fantazije. Mislimo da je u redu postavljati opšta, otvorena pitanja. Na primer, "Sećaš li se još nečega" ili "To mora da je bilo strašno" kada dete opisuje neku nesreću - kaže dr Taker.

Prema njegovim rečima, uobičajene rečenice koje ukazuju na sećanje na prethodni život su: "Ti nisi moja mama/tata", "Imam još jednu mamu /tatu", "Kad sam bio veliki (imao sam plave oči, auto, radio u bolnici, itd.)", "To se dogodilo pre nego što sam bio u maminom stomaku", "Imam ženu/muža/decu", "Nekad sam (vozio kamion/živeo u drugom gradu, itd.)", "Umro sam (u saobraćajnoj nesreći/nakon što sam pao, itd.)", Seti se kad sam (živeo u toj drugoj kući, plovio morem, itd.)..."