OVO JE SRPSKI TOP GAN! Boriši rekli da je NESPOSOBAN za vojsku: Leteo je BRŽE OD ZVUKA, bio SUPER PILOT i čuvao nam je nebo tokom bobardovanja! (FOTO VIDEO)

Mali dečak iz Čačka hteo je da dotakne zvezde, nije mu pošlo za rukom iz prve, pa im je prišao sasvim blizu i život provodi na nebu pokušavajući da prenese to na mlade kojima želi da prenese letačko iskustvo.

Od trnja do zvezda nije samo moto, već život pilota Boriše Mandića, čoveka koji je godinama leteo dva puta brže od brzine zvuka, čuvao nebo tokom ratova, ali i mira, bio i ostao veliki stručnjak za supersonične avione, obrazovao generacije kao nastavnik leta i još uvek ulaže svu snagu i volju u veru da svako može da poleti, samo treba da se seti!

Boriša Mandić, legenda jugoslovenskog i srpskog vojnog vazduhlopostva pre nego što je ušao u avion je poleteo na krilima snova verujući da će biti najbolji u tome.

- Ceo život sam želeo da postanem pilot i da budem najbolji u tome. Moj otac jeste bio oficir predratne kraljeve vojske i moj stric pretratni pilot Kraljevine Jugoslavije, ali mislim da je ipak glavni uticaj imao moj učitelj koji je bio pilot, napustio taj posao nakon pogibije dvojice kolega, a potom se posvetio prosveti i pričao nam pilotske priče kao priče iz života dok smo bili sasvim mali -  počinje ispovest za Republiku pilot Boriša Mandić.

Foto: Privatna arhiva

Uvek je voleo da uči i bio je posvećen, pa se dobro snašao u trinaestoj klasi čuvene mostarske Vazduhoplovne gimnazije "Maršal Tito", sve do prvog teškog životnog udarca kada je ipak odlučio i osetio da može da poleti iako su prilike delovale kao nepremostive.

- Našli su mi bilirubin u krvi 1977. godine i proglasili me nesposobnim za vojnu službu uopšte, a kamoli za letenje. Ipak, ja sam verovao da mogu da prevaziđem svaku prepreku i bio sam toliko uporan da rešim taj problem. Na kraju sam 19 godina proveo u "migovima" što kao pilot što kao nastavnik dok većina ljudi leti svega pet do sedam godina i potom prelaze na druge avione koji nisu nadzvučni - objasnio nam je Boriša.

Foto: Privatna arhiva

Naš sagovornik danas nosi nadimak Sizif i podseća da svako ko je dovoljno uporan i posvećen može da poleti. Njemu su je oduvek bila želja da bude pilot ne bilo kog, već baš supersoničnog aviona i pošto je završio Vojnu akademiju, konačno 1985. godine dobija dozvolu da ode u Pulu na obuku za supersonične avione gde je i ostao kao pripadnik čuvene 129. Lovačke avijacijske eskadrile i postao kasnije i nastavnik koji je obučio i odnegovao generacije naših, ali i stranih vojnih pilota.

- Biti nastavnik je izuzetna čast i odgovornost, mene su svi moji učenici voleli, a ja sam pokazao da osim što imam letačku veštinu, imam i talenat da prenesem pilotsko iskustvo na druge. Ipak, najveća sreća za mene je što su i dan danas svi oni živi i zdravi - ispričao je sa osmehom naš sagovornik.

Boriša je u svom životu na nebeskim visinama upravljao oko čak 50 različitih vrsta vazduhoplova, od motornog zmaja, kojim je učio da leti od svog učenika kojeg je obučavao za supersonični avion na šta je veoma ponosan, preko različitih vrsta aviona sve do MIG-21.

- Ja učim i dan danas, volim duge zimske noći više nego letnje i svakoga dana, a posebno noću učim po dva, tri sata čak i sada. Mladim pilotima govorim da moraju da uče i da pilot mora da leti i razmišlja brže od supersoničnog aviona kako bi mogao da upravlja njime i da kontroliše situaciju. Biti u letilici koja probija zvučni zid je veličanstveno, ja i dan danas sanjam da letim nadzvučnim avionom koliko je sve to jako u meni i znam da ću kroz san da se prisećam toga do kraja života, ali je to izazovno i naporno. Pilot mora da bude potpuno zdrav i da vodi računa o sebi do te mere da ne sme na primer da ima crvene oči zato što se nije dobro naspavao i uvek mora da bude u formi. Tokom jednog leta od 40 minuta, pilot može da izgubi do tri kilograma svoje telesne mase i izađe iz aviona potpuno mokar od znoja - ispričao nam je Boriša.

Pilot Boriša Mandić iz Pule je prešao na aerodrom u Batajnici 1992. godine u 126. Lovačku eskadrilu, a u ovo praznično vreme, prisetio se i objasnio nam kako je provodio dočeke Nove godine na zadatku zaštite, kontrole, čuvanja i odbrane neba.

- To je veoma zanimljivo. Dežurna jedinica pilota lovaca jedina ima ratni zadatak u miru, to se tako kaže i oni su u svakom trenutku spremni da polete u roku od dva minuta. Za Novu godinu uvek dežuraju dobrovoljci i ja sam bio dobrovoljac čak tri puta i to je izuzetna čast. Velika je čast i ponos da stojimo i posmatramo vatromet u kojem građani uživaju potpuno bezbrižni zahvaljujući tome što smo mi budni i spremni - objasnio je Boriša.

Tako vojni piloti, kako kaže Boriša, provode praznike, posmatrajući kako se ceo grad veseli zahvaljujući neprocenjivom miru. Jednom su se piloti supersonika pridružili proslavi i oglasili na svoj način

Foto: Privatna arhiva

- Na doček 1998. godine isto sam bio dobrovoljac i tada smo moj tim i ja uključili forsaže da se vidi taj plamen od 12 metara i da sve puca i da svi znaju da smo tu i čuvamo nebo - rekao nam je.

Boriša je nakon ratova devedesetih i odbrane Srbije od NATO agresije, završio karijeru vojnog pilota 2002. godine, ali nikada nije prestao da leti i da radi. U rodnom Čačku je besplatno obučio preko hiljadu mladih za različite vrste manjih letilica.

- Veoma je važno da imamo decu i mlade koji se na vreme pripremaju. Sada će da nam stigne i Rafal i bilo bi veoma dobro da već sada imamo ljude koji su veoma mladi da se usmere na taj put i da budu spremni na vreme. Važno je da mladi shvate da je vojno vazduhoplovstvo izazovno, ali pravo zanimanje i mesto gde mogu da dotaknu zvezde, kao i da ih ne plašimo već da ih motivišemo - zaključio je naš sagovornik.

Foto: Privatna arhiva

Boriša je predsednik Kluba pilota "Per aspera ad astra" koje se između ostalog trudi da neguje sećanje na poginule pilote, ali naš sagovornik veruje da oni nikada ne umiru, već samo uzlete i nikada se ne vrate.

BONUS VIDEO