SRBI JESU NEBESKI NAROD, ALI NE SVI! Ekipa Republike u manastiru Ribnica sa jeromonahom i igumanom Arsenijem: NEKI OD NAS SU DEO PAKLENOG NARODA (VIDEO)

Vreme božićnih praznika bilo je idealno da se ekipa Srpskog telegrafa uputi u Manastir Svetih apostola Petra i Pavla, poznatiji kao Ribnica. Tamo smo razgovarali s jeromonahom i igumanom manastira ocem Arsenijem Jovanovićem, koji svojim objavama, poukama i komentarima privlači veliku pažnju javnosti.

Njegove besede, mudrosti i savete prati veliki broj ljudi, budući da je aktivan na društvenim mrežama. Na pitanje šta Božić znači da hrišćane, naš sagovornik je istakao da je to mnogo dublja stvar od onog kako nam deluje.

- Još su helenski mudraci govorili o postojanju logosa, ističući da je to smisao univerzuma, da je to biće univerzuma i da je to ličnost koja je ceo svet stvorila. Oni su smatrali da to nije nikakav haos, već, naprotiv, predivna harmonija, vrhovno biće koje je sve formiralo, sve stvorilo i pustilo da živi i da se razvija. S druge strane, stari jevrejski narod, prvi monoteistički narod koji je bio izabran, starozavetni narod, njihovi proroci su dobro znali, nadahnuti duhom Božjim, da će Mesija doći. Da će doći ličnost, čovek, koji će biti Božji izaslanik, koji će doneti spasenje i sve ono što je ljudima potrebno. Starogrčki mudraci su isto znali da postoji vrhovno biće i konačno je došlo do toga da se ono ovaplotilo. On je došao u telu, a stari Grci nisu ni mogli da pretpostave kako će to biti, kao ni starojevrejski narod. Međutim, tvorac se javio Mojsiju nekih 3.500 godina pre ovog događaja o kom pričamo i on, kao i svaki čovek koji je želeo da stupi u kontakt s vrhovnim bićem, kada mu se javio, upitao ga je: "Ko si ti?"

- On nije mogao ništa da mu kaže, bio je nevidljiv i samo mu je rekao: "Ne može čovek videti moga lica, a ostati živ", to je takva nadkosmička energija koja održava sve, gde mi ne možemo da se suočimo direktno s njim. Baš zbog toga tvorac univerzuma odlučuje da dođe među nas i da nam se objavi, da možemo da ga vidimo, dodirnemo, opipamo, a da ne isparimo i tada se rađa logos. Eto, mi ove godine, kao i svake godine u ovo vreme, proslavljamo taj čudesni događaj, radujemo se jer znamo da na taj način dolazi spasenje celog sveta. I oni koji su srcem prihvatili tu tajnu, a oduvek je bilo i onih koji su smatrali da su to bajke, izmišljene priče, oni shvataju i razumeju ko je on i koliko je taj dan značajan za sve nas koji verujemo. Mi kroz proslavu Božića doživljavamo Hristovo prisustvo, isceljenje, radost, mir, ljubav, kao i sve ono što je potrebno čoveku, a čega je u jednom žestokom deficitu u ovom svetu u kom mi živimo. Vrlo malo ima ljubavi, vrlo malo ima prijateljstva, vrlo malo ima mira i to je ono što nam je potrebno. Tako da, prihvativši, pročitavši, prizvavši i otvorivši srce, nama se Bog javlja. Nije bitno koja je godina, vek, on se rađa u našem srcu, koje postaje vitlejemska pećina, a kroz to rođenje, rađamo se i mi.

- Stari čovek je bio u mraku svog neznanja, telesan, u porocima, mislivši da je telesno jedino što nas čini srećnim, on se probudio iz nekog košmarnog sna, kada je shvatio gde je bio, u šta je verovao, u čemu je nalazio utehu, ljubav, onda se preobratio. To se najčešće dešavalo kroz pokajanje, obraćenje u veru, a to je često u nekim zrelijim godinama jer mi možemo da budemo kršteni kao deca, ali dok čovek onako dobro, sa svojom zrelošću ne okusi život, ne okusi pad, zabludu, možda dolazak i do ivice egzistencije, jer što je oštrije doživeo manjak ljubavi i besmisao ovog života bez Boga, on se vrelije obraća u veru i taj obliv božanski je jači. Kao i ja kada sam živeo u Njujorku, u Americi, i baš sam onako živeo kako ne treba. Baš zbog toga, da bi me Gospod prihvatio, njegova blagodast je morala biti jača da bih se trgao. Tada sam shvatio i rekao: "Čoveče, ovo je bolje od svega, ovo je bolje od bilo čega što sam okusio u životu", a okušavao sam dosta toga, po svim mogućim kontinentima, u svim mogućim supstancama, kontaktima s ljudima i konačno kada to čovek doživi, onda on biva osramljen i postiđen. On u stidu prebiva, shvativši gde je bio, te u tom stanju, tom preobraćenju, čovek biva određen period. To može biti stanje slično nekoj opijenosti, euforiji, stanju koje nije normalno. Kada čovek oseti da je Božja ljubav bolja i čistija od svega, on nikada više ne skreće s tog puta, pa makar ga i smrt pokušala sprečiti, jer je shvatio da je to ono što je tražio celog života. Tek kada spoznamo ljubav Božju, onda na pravi način počinjemo da volimo i bližnje i sebe. To svi na Božić treba da shvatimo.

Rekli ste i sada da čovek najčešće u zrelijim godinama spoznaje neke stvari, a šta je s onima koji nikada ne spoznaju i koji ne veruju?

- To ne znam. To samo Bog zna. Ali znam jedno, da je Bogu stalo da svi saznaju za njega i on je i u samom početku svoje apostole slao po celom svetu. Azija, Evropa, Afrika... Ceo taj civilizovani svet imao je priliku da čuje, ne samo za to vreme nego i kasnije, tokom istorije, pa i dan-danas, mi imamo ljude, takozvane misionare koji odlaze i javljaju reč Božju. E sada, ima ljudi koji aktivno to ne žele da prime, koji kažu da ne žele da žive tako kako hrišćanska vera propisuje, oni kažu to su za nih ustezanje, lanci, okovi, oni žele da budu slobodni, da žive slobodno, da priušte sebi sve što žele i tu onda dolazi do momenta gde se sveštenstvo i Crkva povlače jer ne želimo nikoga na silu. I Hristos, kada je došao, nikome ništa nije naređivao, već je samo predlagao, molio, preklinjao. Naš put je put ljubavi, prvo moramo da preobrazimo sebe i da svojim oboženim bićem postanemo ambasadori Božje misli. Tako da ne moram nikoga da zovem, vučem, oni koji žele da saznaju doći će sami kod nas jer će videti kako Bog viri iz nas. E sad, za one koji ne veruju, to je pitanje nad pitanjima, to uopšte nije naivna stvar.

Jeste li i vi nekada postavili to pitanje?

- Ja sam to sebe pitao, kada se meni Bog otkrio u Bruklinu, u Njujorku. Vozim se kolima, vidim tog nekog svog prijatelja, a ono letnje vreme, i s jedne i s druge strane ulice Sodoma i Gomora. Pakao: prostitutke, dileri, narkomani koji se valjaju po ulicama, policija koja prolazi, tuče, ubija, hapsi. Baveći se jedno vreme auto-prevozom, odem u te neke stambene kvartove, a ono puca sa svih strana... To se ne zna ko na koga puca, ubija, a ja idem i u meni rajsko stanje, potpuno vaskrsenje, tada su mi došli odgovori na sva pitanja. Međutim, to jedno pitanje zašto se Bog ne javi ovim ljudima, ovom unesrećenom Afroamerikancu sprženog mozga od kreka, zašto ovoj devojci koja prodaje svoje telo, koja će možda pokupiti sidu ili će je udaviti neki manijak, na nekoj gajbi, što ga nema kod njih, on mi je rekao: "Ja sam se razapeo za sve vas i prolio sam krv" i dan-danas ima ljudi koji idu i propovedaju, ali ima onih koji ne žele da prihvate, i to je velika tajna. Daću jedan primer: Ja kad sam se preobratio u veru, odmah se oko mene stvorila grupica ljudi, uglavnom Srba, Beograđana, koji su me znali od pre i sad vide promenu, naravno, nabolje, i krenu i oni u crkvu. Mnogi od njih su spoznali tu blagodest i pitali su me: "Pa, čoveče, što nam ranije nisi rekao za ovo?", međutim, nisu se svi zadržali.

Zbog čega se nisu zadržali?

- Pa odgovor je jednostavan. Postoje i demonske sile koje su prisutne u podnebesju, koje su nekad bili anđeli svetlosti, a kasnije odmetnuti, odlazeći za svojim vođom Luciferom, postaju demoni. Ja vrlo dobro znam koliko se oni grčevito bore za nas. Dođu uveče, pa pitaju: "Gde si krenuo, kako si mislio da tek tako odeš." Ali ja znam da je on prevarant i samo se pomolim Bogu da me oslobodi od toga. Nažalost, neki od ljudi ne mogu to da savladaju, krenu, uđu u neku vrstu pokajanja, shvate da je tu negde istina, ali, kao što mi je jedan od njih rekao jednom prilikom... Nema njega više u crkvi, ne dolazi i slučajno se srećemo u Njujorku, pitam ga gde je, što ne dolazi, on mi kaže: "Ma pusti, znaš ono kad smo bili krenuli u crkvu, jedne noći sam sanjao dolazi Ardžuna s mačem i pita me gde sam krenuo, kaže mi da sam njegov." Znači, njega je to uplašilo, on mu se poklonio i nije više dolazio u crkvu. Slaba mu je bila vera. A mogao je drugačije da postupi. Zato i kažem, mi ćemo na najbolji način misionariti, nećemo nikoga dozivati, ako neko dođe, mi ćemo mu reći i odgovoriti mu, a da idemo i vučemo nekoga za rukav, to ne, to je prevlast i zabluda.

Često čujemo da vreme nikada nije bilo gore. Svedoci smo mnogobrojnih podela, što po svetu, što kod nas, kako gledate na to?

- Mi se molimo za mir celog sveta, za nepokolebljivost Božjih crkava i sjedinjenje svih. Šta to znači? Pa znači sjedinjenje, biti jedno, da budemo jedni s drugima i da Gospod Bog bude s nama i mi s njim Jer, kada je Bog s nama, kada shvatimo da smo svi jedno, onda tu podela nema. Ako dođe do nekih nesporazuma, mi to rešavamo na hrišćanski, blagodetan način, razgovaramo, obraćamo se... Baš nedavno nešto razmišljam kako je slovenski jezik divan. Kad kažemo da je neko bogat, šta to znači, pa jasno je, imati Boga. Znači najveće bogatstvo je imati Boga, biti obogaćen, a šta znači obratiti se nekom, već samo obraćanje u pravom smislu reči, dolazi do sporazuma, dakle o-brat, znači ti kad se nekome obraćaš, on ti već postaje brat, ti si se obratio. Mi, nažalost, više nemamo obraćanja, imamo samo osude, siktanje jednih na druge, mi ne doživljavamo više čoveka kao brata ili sestru, već ga doživljavamo na navijački način: Zvezda - Partizan, pozicija - opozicija, demokrate - republikanci, četnici - partizani, muško - žensko... Više to nije jedno, to je razdvojeno i to je isključivo zbog toga što nemamo medijum, nemamo vezivo koje nas vezuje. Nama ljudima je potrebno vezivo, kao u svemu. Možeš da podigneš i najlepšu kuću, ali bez maltera srušiće se. Mi Srbi imamo lepe crkvene pozdrave: Pomaže Bog, Bog ti pomogao ili Hristos je među nama, a drugi kaže, jeste i biće. Znači, nije dovoljno da su samo dvoje, već je potreban i medijum, a to je Hristos. Ako ćemo numerološki, to može i ovako da se predstavi: broj jedan je usamljenost, broj dva je sukob, a broj tri je idealna harmonija. Sveto Trojstvo takođe može da nam bude uzor: Otac, Sin i Sveti duh, uvek je jedan između, uvek je tu harmonija, radost. Nažalost, danas, pripadajući ovoj zapadnoj civilizaciji, kojoj nikada nije trebalo da pripadamo, mi smo Hrista, kao što je Dostojevski govorio, oterali na nebo: "Idi ti gore, mi imamo ovde papu, imamo neke vođe kojima se klanjamo, ti nam ne trebaš"... On se tako povukao, ne želi ništa na silu, tako da ko ga neće - neće, a ko ga prizove, on će doći. Tako da, nažalost, u parlamentu, na utakmici, na poslu, na ulici, u braku skoro da Hrista nema više nigde i onda kad nema tog veziva, među nama su elektriciteti, loše energije, mržnje. Drugog čoveka vidimo kao smetnju za postizanje svojih ciljeva... Setimo se samo čuvenog Sartra, koji kada je dolazio, kada su bile pune sale ljudi koji žele da ga čuju, on je jednom prilikom rekao: "Dva je pakao, drugi čovek je meni pakao", pa kasnije kada su ga zbog toga napali, kada je shvatio šta je rekao, pokušavao je da se izvuče. E, upravo to je himna celog zapadnog sveta: "Smeta mi drugi." S druge strane, Sveti starac Siluan Atonski, Rus koji je proveo na Svetoj Gori više od 50 godina, on je govorio: "Tvoj brat je tvoj život." Dakle, to je jedno, to je tvoj odnos s bližnjima, tvoj odnos prema životu, smrti, Bogu... To upravo govori koliko je važan tvoj odnos prema bližnjima.

Kako objašnjavate udare na Crkvu? Stiče se utisak da svi žele Crkvu ispred sebe i, ako se Crkva ne oglasi o nekom pitanju, odmah krenu udarci. Kako to objašnjavate?

- To nije samo sada, to je oduvek. Uvek su bili napadi na nju jer je ona jedini bastion istine, spasenja, a demonske sile, koje vladaju ovim svetom, ne žele to. One žele da uzmu vlast, da su svi ljudi ispranog mozga jer onda mogu da manipulišu. U Crkvi, u njenom učenju, ti ističeš slobodu i nema manipulacije. Zato su na Crkvu uvek bili napadi, razni su bili uzroci i povodi, jer raznih situacija je bilo kroz istoriju, ali je jedno isto, a to su napadi na Crkvu, koji su neretko bili surovi. Tako je i danas. Zato ljudi i smatraju da bi Crkva uvek morala da staje u prve redove, pa ne mora... Crkva ima svoju mudrost, koja je 2.000 godina stara, za nas Srbe makar 1.000 godina, i dešavalo se da Crkva deluje na neki način malo tajanstveno, nejasno, ali kad god su prolazili neki određeni periodi i kad se navršavalo vreme, jer duhovno vreme i obično vreme nisu isto, Crkva se oglasi. Ona ne reaguje uvek kada se od nje očekuje i, ako vratimo vreme, vidimo da se u poslednjih 1.000 godina pokazivalo da je Crkva uvek bila u pravu i uvek je izlazila kao pobednik. Naravno, ne možemo, a da ne kažemo da je u Crkvi bivalo i onih koji nisu bili dostojni toga zvanja. To je poznato, pa evo i dan-danas mi imamo vaseljenskog patrijarha koji je, možemo da kažemo, grdno zlo napravio. Praktično, njegovim tomosom, koji je dao ukrajinskoj, lažnoj raskolničkoj crkvi, nastalo je krvoproliće. Znači, i u vrhu Crkve mogu da postoje ljudi koji nisu dostojni svoga zvanja. I niko neće izbeći sud, nijedan laik, monah, sveštenik, monahinja ako ne rade onako kako je bogougodno, ali Crkva kao takva je iznad svakog pojedinca. Kad bi se svi patrijarsi, sveštenici, monasi, vernici skupili na jedno mesto, to bi bila impozantna skupina, ali je Crkva iznad svega toga neuporediva. Moguće da je mnogima čudno što se Crkva ne javlja, naročito o nekim aktuelnim pitanjima, ali ja sam duboko uveren da tu postoji smisao i to će se otkriti.

Kako komentarišete onu čuvenu rečenicu da smo mi Srbi nebeski narod? To često možemo da čujemo.

- Ne svi. Oni koji to nebo i žele i koji svoje srce otvore za Hrista. Ja kad sam bio mali, nisam želeo smrt, ne želim da nestanem, želim da postojim večno. I da, Srbi oni koji su u veri, oni su deo nebeskog srpskog naroda, ne svi, nažalost. Dobar deo je pakleni narod.

Kao čovek koji je u veri, dajte savet kako se odupreti svemu ovome što se oko nas događa? Svedoci smo mnogobrojnih ratova, sukoba, crna hronika je svuda oko nas.

- Tako što ćemo živeti onako kako nas Bog uči, preko Svetih otaca koji su formirali Crkvu. Znači, uvek je odgovor jedan. Tako što ćemo otići nedeljom na liturgiju, pre toga ćemo se ispovediti, raspitati se šta je to post, kada i kako se posti. Baš kao što su naši preci postili, nisu bili vegani, ali su imali post. Zato su i bili jaki i izdržljivi jer da oni nisu bili takvi, ne bi danas ni nas bilo. Ovo bi bila neka Turska, Nemačka, Mletačka republika, velika Hrvatska, Albanija ili nešto drugo. A mi smo ipak opstali jer smo se držali toga. Jeste danas teško, ali je umelo da bude i teže: Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, ogromna uništavanja materijalnih dobara, milioni mrtvih. Znači, osećam, moja savest me opominje za neke stvari. Kao, na primer, prevario si ženu, ali niko nije saznao. Nema veze... Ali nije, to je tvoja žena, rodila ti je decu, kući ti kuću, voli te, čuva te, znači to je isto kao da si pucao u nju. I ovaj svet, on naučen demonskim silama, radi maksimalno na gušenju savesti. Ali ako ti treniraš savest, ako radiš na tome, onda dođe do toga da odeš, na primer, kod sveštenika i kažeš mu šta je bilo, prevario si muža, ženu, on će ti reći: "Dobro, ako si se pokajao, isposti narednih mesec dana, idi na liturgije" i to je zaista blagodet Božja, osetićeš da ti je oprošteno. Jer Bog zna da si čovek, da si slab. Jer ljubav mora da se iskaže žrtvom, zato i postoji post, da pokažemo Bogu kroz to malo da nam je stalo.

Da li to znači da će oni koji žive u veri biti zaštićeni? Kako spasti decu od svega toga što nas okružuje?

- Znači. Svi oni koji žive liturgijski, umereno, nije isto za svakoga, naravno, oni su zaštićeni. Iako oko njih padaju bombe, proliva se krv, ljudi ginu, mrze jedni druge, teže sebe da nahrane, a tako se nikad ne mogu nahraniti, oni ljudi s verom u svemu tome pronalaze snagu, harizmu da svoje dete izvuku, vaspitaju, nauče ga kako da funkcioniše da bi preživelo. Na primer, ako tvoje dete neko uči u školi neke stvari, da živi s onim, ovim polom, da menja pol ili šta god drugo, ti ćeš detetu reći: "Slušaj sine/ćerko, kad ti oni kažu tako nešto u školi, ti samo klimni glavom, ali ti znaš da treba da bude onako kako ti kažu tama i mama", a mama i tata će, naravno, reći da te stvari nisu u redu. Možda je to dobro na neke duge staze, ali to Bogu nije ugodno jer na kraju svega toga nećeš biti zadovoljan. Šta god sebi da priuštiš što ti ovaj svet nudi, uvek će postojati još nešto i uvek ćeš biti gladan. Za takve stvari se i ne zna, ne govori se o tome toliko, ćuti se, jer su to relativno nove stvari. Evo, uzmimo, na primer, promenu pola. Ljudi su ubeđeni u svojoj paranoji, koja zapravo znači poremećaj mišljenja, da ako, na primer, promene pol, da će sve svoje probleme rešiti i čovek koji nije duhovno oblikovan i koji smatra da ne postoje sile koje deluju, on na to pristane. Međutim, nakon određenog vremena on vidi da nije rešio ništa, anksioznost ne nestaje, depresija je ostala, slabost takođe, sve je ostalo. Onda shvatamo da to nema veze s promenom pola, već s dušom, duševnim stanjem. Duša nema pol, ne postoje ženska i muška duša, one su iste. Zato dušu ne može da izleči ako neko promeni pol. S vremenom će shvatiti da je sve to isto. Zato, nažalost, imamo ogroman broj ljudi koji izvrše samoubistvo nakon promene pola, a da ne pričam o drugim stvarima. Tako da, ako mi živimo produhovljeno, oboženo, ako smo članovi Crkve, šta god da se dešava oko nas, nama će Duh sveti pomoći da izađemo iz toga pametni, normalni.

Kod vas su dolazili ljudi u raznim stanjima, često veoma teškim. Da li ima neka priča koja je na vas ostavila poseban utisak?

- Ima brdo takvih priča, ali evo jedna. Došla mi je devojka, a čovek kad često radi s ljudima, intuitivno počinje da oseća njihove probleme. Shvatio sam da se radi o tome da je ona lezbijka. Ona je, da napomenem, veoma kulturna, lepo se ponaša, normalno priča, pritom je lepa žena. Njena priča krenula je tako da je živela u inostranstvu, na zapadu, i s vremenom se, kako kaže, totalno upustila u to. Rekla mi je tada: "Oče, ne znate vi kakav je to svet, mi smo još dublji i gori od muškaraca, homoseksualaca." Nisam toliko bio upoznat s tim, međutim, slušao sam njenu priču. Ona je negde duboko osećala da to nije ona, kao i mnoge strane našeg života kada osetimo da to nismo mi, a neretko to sebi ne želimo da priznamo. Odmah sam to uporedio s nekim svojim stanjem, na primer, kad sam zapalio prvu cigaretu, znao sam odmah da to nije dobro. Takođe, kad sam zapalio i prvi džoint, iako me je zviznuo, znao sam da to nije dobro. I svaki put kada bih ga, kako se to žargonski kaže, vario, znao sam da to nije dobro, da mora da postoji nešto drugo, čistije, lepše. I ona je otvorila svoje srce, to je retkost, jer je danas homoseksualizam totalno prihvaćen. Oni svi kažu da je to normalno, da to tako treba, da su oni tako rođeni, to je i ona rekla. Pričala mi je da je njoj to iz detinjstva, da ju je Bog tako napravio, kako je rekla. To, naravno, nije istina jer postoje ljudi koji se rađaju s određenim anomalijama, koje se, naravno, leče, borimo se protiv njih, pa tako i ovo. Ja sam njoj tada objasnio da su to demoni, kao što postoje demoni heroina, alkohola i mnogi drugi, koji kao bestelesno biće imaju prisustvo u našem centralnom nervnom sistemu, gde nam ubacuju takve misli, osećanja, želje s kojima mi živimo i mislimo da je to nešto što je naše. Međutim, kad uđemo malo dublje u taj duhovni svet, shvatimo da postoje i ta druga, duhovna bića, koja upravljaju nama, onda ti možeš da odlučiš da nećeš da budeš nešto što si nekada bio, a osećao si da to nisi ti. Tako smo u nekoliko razgovora, jer sam zaista video da je ona želela da se izbori s tim, pokušavali to da rešimo. Ima onih koji i ne žele, imam ja i prijatelje homoseksualce koje uopšte ne žele da to menjaju i ja to poštujem. Ja njih i dalje volim jer su to moji prijatelji iz mladosti i nikada im ništa nisam rekao o tome Naravno, kada bi me pitali, ja bih rekao, i ja se molim za njih da u životu spoznaju neke stvari. Ja sam onda njoj rekao, objasnio kako ona da uspe to da pobedi, naravno, molitvom. Imamo te opšte molitve, ali imamo i ciljane molitve, koje se koriste konkretno za neke probleme, kao što su kocka, droga, depresija i tako dalje. Ja sam se, isto tako, molio kada sam krenuo da se oslobađam od demona duvana, kokaina, bluda i svega ostalog. Dobro, kokain nisam toliko ni koristio, ali duvan i marihuanu jesam, na tome sam dugo bio. I direktno sam se molio da to pobedim. Nije trebalo dugo, od duvana tri dana, od marihuane mesec dana. Isto tako je i ona radila.

Jeste li joj pomogli na kraju?

- Da. Jednom prilikom je došla i rekla mi da su polako počeli da joj se sviđaju muškarci, da je počela da primećuje lepe muškarce, ali mi je rekla da je i dalje privlače žene. Tada sam joj rekao da bude strpljiva. Nakon toga mi se nekoliko puta ispovedala da je imala odnose sa ženama i više nije dolazila. Pomislio sam da nije uspela, međutim, nakon godinu dana je došla s jednim mladićem i rekla: "Oče, ovo je moj momak." Oni su se uzeli nakon toga, rodila je i dete i ona je danas srećna žena. Ne osuđuje, ne mrzi, ne gadi se na sebe kakva je bila, samo zna da to nije bila ona i da je želela da se promeni. Znači, moguće je sve da se pobedi, i narkomanija i alkoholizam, kocka, mentalni problemi, sve, samo ako čovek iskreno, srcem to želi i posluša svog duhovnika.

BONUS VIDEO