SVIRAĆU HARMONIKU KAD ODEM U PENZIJU! Danica Grujičić u emisiji SA TANJOM NA TI o životnim odlukama i planovima (VIDEO)

Medicina joj je oduvek bila na prvom mestu. Ispred ljubavi, braka i veze s muškarcem, Danica Grujičić je uvek stavljala neurohirurgiju. S istom posvećenošću i planovima radi i danas, kad je na čelu Ministarstva zdravlja.

U emisiji "Sa Tanjom na ti" ministarka je govorila je o planovima vezanim za resor koji vodi, profesiji, prisetila se detinjstva...

n Koje promene u zdravstvu možemo da očekujemo uskoro?

- Promene zakona, trenutno radimo na Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, završili smo promenu zakona o mentalnom zdravlju, vezano za decu koja su pod sumnjom da su, u mentalnom rastrojstvu, počinila zločine za koje je predviđena visoka kazna. Pripremili smo zakon o osiguranju, menjali smo pravilnike da bi što više ljudi došlo do onih lekova koji su sada dostupni u Srbiji, a koji nisu registrovani za određenu bolest, ali se ispostavilo da su baš za tu bolest izuzetno efikasni. To je posebno u onkologiji važno. Kada se napravi analiza tumorskog tkiva i kada vidite da određeni novi lekovi mogu da deluju čak i na tumor na mozgu, plućima... To smatram svojim najvećim uspehom jer smo 20 godina taj pravilnik čekali.

n Dinamično, kao što je bilo i detinjstvo u Užicu, gde ste rođeni.

- Mama i tata su 1970. prešli u Beograd, a ja sam ostala godinu dana u Užicu s bakom i dekom. Živeli smo u staroj kući, koja više ne postoji, bila je ispred današnjeg MUP. Nama su kupatilo i WC bili preko puta ulice. Ali bila sam dete, 11 godina, ozbiljno sam se bavila šahom, nekako mi je lako išla škola, moram da priznam.
n Sa šestim razredom počeo je život u Beogradu.

- Upisala sam školu "Aleksa Šantić". Nažalost, to je sada škola za koju nas vezuju ružne uspomene iz maja meseca. To je sada škola "Vladislav Ribnikar". U moje vreme bile su dve škole, "Šantić" i "Slobodan Princip Seljo" i uvek je bila nekakva konkurencija. Međutim, i tu me vezuju lepe uspomene

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

n Posle upisivanja Pete gimnazije desila se još jedna selidba.

- Tata je dobio posao u Moskvi, kao predstavnik Valjaonice bakra iz Sevojna. Posle prvog razreda gimnazije 1975. prešla sam u Moskvu. Znala sam da kažem neponjimaju (ne razumem) i spasiba (hvala). Međutim, brzo sam naučila jezik, bombarduju vas sa svih strana, a, uz to, mlad mozak brzo uči, nisam sigurna da bih sada tako lako naučila jezik. Posle četiri meseca sam dobro govorila, lepo su me prihvatili drugovi iz Rusije, za koju me vežu lepe uspomene

n Praviti avione ili ići na medicinu bila je dilema pred upisivanje fakulteta.

- Da. Uvek me je interesovalo nešto što je neograničeno, kao što je kosmos. Međutim, tada su mogli taj avio-institut da upišu samo građani Sovjetskog Saveza. Pošto to nisam bila, brzo sam se prešaltovala na medicinu. Ako hoćete pošteno, mozak je jedna vrsta kosmosa, mnoge stvari mi tu ne znamo, nemamo...

n Morali ste da radite tri puta više od muškaraca da biste uspeli. Danas je drugačije?

- Možda malo jeste. Zavisi dosta od nas starijih žena koje smo bile u toj grupi, koja je morala tri puta više da radi, pogotovo u hirurgiji. Ne u svim oblastima. Hirurgija se dugo smatrala isključivo muškom profesijom. Ako ste hteli da se probijete, zaista ste morali tri puta više da radite. Zadatak nas, koje smo se, na neki način, dokazale na tom polju, jeste da olakšamo našim mlađim koleginicama. Ja nisam uspela da imam porodicu, ali moja mlađa koleginica jeste, ima dvoje dece i odličan je hirurg.

n Da li je bilo teško izaći iz sale i ući u politiku?

- Nalazim se na kraju karijere, ostavila sam iza sebe mnogo dobru ekipu mladih ljudi, koji veoma dobro operišu, nije mi bilo teško da se odreknem sale. Ono što meni nedostaje jeste možda neko iskustvo u politici jer ste navikli da sečete. Imate tumor, neko vam smeta, izvadite tumor i pacijent je dobro, U politici, nažalost, nije tako i to su stvari koje učite, koje ne možete da naučite dok ne uđete u politiku, a ministarska funkcije jeste donekle politika.

n Za ljubav, izgleda, nikada nije bilo vremena?

- Ljubav je bila i to ne jednom. Naravno, i ja sam se zaljubljivala, kao i drugi, u osobe suprotnog pola. Ali nekako mi je neurohirurgija uvek bila preča. Nijedan muškarac nije mogao da se takmiči s neurohirurgijom. Bila sam i udata, brak je trajao kratko. Moj bivši suprug, nažalost, preminuo je, bio je izuzetno dobar čovek i hirurg, bila je ogromna svadba, ali već posle svadbe se videlo da su različita interesovanja. Duboko verujem da ljudi moraju da imaju, ne identična, ali bar slična interesovanja.

Foto: ST/Vladimir Lukić

 

n Ako sada podvučemo crtu, ima li nešto što ste želeli, a niste ostvarili?

- Ne, samo mi je mnogo žao što sam prestala da sviram harmoniku. To je bilo kada je izbio rat u Bosni. Moj otac je poreklom iz istočne Bosne, imam tamo familiju. Brat od strica s kojim sam studirala tri dana, kada je Kravica napadnuta, a nismo znali da li je živ ili mrtav. Drugi brat mi je poginuo, tako da me je to strašno pogodilo. Najbolji način da se spasete kada vas nešto muči jeste rad. Onda se nabijete u operacionu salu, radite, pišete doktorate... U međuvremenu, ta navika da, kad hoćete da se opustite, uzmete harmoniku i odsvirate nešto se izgubila. To mi najviše nedostaje. Nadam se da ću, ako odem u penziju, imati vremena da obnovim znanje na harmonici.

 

Za raspad uranijuma 4,5 milijardi godina

n Bavili ste se posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom.

- Ono što sam kao kliničar videla kod svojih pacijenata, posebno kod dece, jeste da definitivno postoji povećan broj malignih bolesti. Problem je što ljudi misle da je to radijacija. Radijacija postoji samo u trenutku eksplozije projektila s osiromašenim uranijom. Problem je nano čestica, koja je zapravo atom uranijuma, koji vam ulazi u pluća, bubrege, jetru, digestivni trakt... Pitanje je samo trenutka kada će da ta alfa čestica, koja je daleko kancerogenija od ostalih, koja ne može da prođe papir, ali kad uđe u organizam... Pitanje je samo kada će se odvojiti, kada taj atom uranijuma postaje nestabilan i kada će od normale ćelije kancarogenezom napraviti malignu ćeliju.
VMA je radio određena praćenja naših vojnika koji su bili izloženi tom oružju, ali je praćenje zaustavljeno posle četiri godine. To mora da bude državni projekat, mi mislimo da nije kasno ni posle 50 godina, poluraspad uranijuma je 4,5 milijardi godina.

 

Nadimci Brzi Gonzales, Milostiva...

n Komentari i nadimci su neizbežni. Da li je Brzi Gonzales omiljeni?

- Ne mogu da kažem, sviđa mi se i Milostiva, to su me prozvali ovi moji koje sam učila kako da operišu, pa bilo je tu i Dana Kosmolomka zbog mog boravka u SSSR, pa Aždaja, to kad sam porasla malo kao doktorka i kad su počeli pojedinci da me se plaše.