NASTAVAK ISPOVESTI HAŠKOG ISTRAŽITELJA: Lažna garancija i onda hapšenje!

Kevin Kertis (71), nekadašnji glavni haški istražitelj na području bivše SFRJ, dao je veliki intervju Jutarnjem listu (sada živi u Hrvatskoj sa ženom Hrvaticom), čiji smo prvi deo juče objavili. U njemu Britanac govori o tome kako je sproveo Slobodana Miloševića prvo iz Beograda u Tuzlu, potom u Hag, na Vidovdan 2001.

Ipak, Kertis je istraživao i druge slučajeve, a danas prenosimo njegovu priču o tome kako je na prevaru uhapšen Slavko Dokmanović, gradonačelnik Vukovara, koji je 1998. pronađen mrtav u haškoj ćeliji.

SAM SE JAVIO

Optužnica protiv Slavka Dokmanovića bila je tajna i zapečaćena. Jedino su prema njemu imali pristup, a drugi optuženici tada im nisu bili dostupni. U jednom trenutku Dokmanović je, naime, došao do kancelarije Haškog tribunala u Beogradu i rekao da želi da razgovara o zločinima koje su počinili Hrvati. Kertisova koleginica iz beogradske kancelarije javila je kolegama u Hrvatskoj da Dokmanović želi da razgovara, a oni su zaključili da je to prilika da dođu do njega, pretvarajući se da žele da čuju njegovu priču.

- Inicijalno, ja sam se javio njemu, zajedno s prevodiocem, u januaru 1997. Nazvao sam ga, bio je u kući u Somboru u kojoj je tada živeo, i rekao da želim da razgovaram s njim u Belom Manastiru. On je pristao, ali dan pre dogovorenog sastanka javio je da neće doći. Verovatno ga je neko savetovao da mu to nije pametno. Tada me pozvao da dođem kod njega u Sombor, ali u to vreme nisam mogao da uđem u Srbiju i napravim razgovor za Tribunal - govori Kertis.

U timu su zaključili da treba da dođu do Dokmanovića u Somboru, ali da tadašnje srpske vlasti ne smeju da saznaju za to. Plan je bio da pokušaju da ga dovedu do mosta Erdut-Bogojevo, koji je bio ničija zemlja, i da ga tamo uhapse ljudi generala Žaka Klajna, UN upravnika u Vukovaru, jer su njegovi ljudi mogli slobodno da prelaze most. Nešto kasnije, Kertis se dogovorio da Dokmanovića, zajedno s prevodiocem, poseti u kući u Somboru, gde bi trebalo da ga nagovori da dođe do mosta. Sve je bilo rađeno u dogovoru s Klajnom, a bila je to trka s vremenom jer je 1. jula 1997. granicu trebalo da preuzme hrvatska policija i tada bi plan haških istražitelja pao u vodu.

- Moj kolega je iznajmio automobil pretvarajući se da je turista, došao je do Sombora i posmatrao kuću dok smo Dokmanović i ja razgovarali, za slučaj da mi se nešto dogodi. Kuća u Somboru imala je veliku kapiju na kojoj me je Dokmanović dočekao, a u dvorištu je, u kavezu, bio veliki rotvajler. Dokmanović je rekao: "U redu je", ušli smo i pili kafu. Počeo je da priča, govorio je o stvarima koje su napravili Hrvati i pitao me što ćemo po tom pitanju preduzeti. Rekao sam mu da moramo da utvrdimo gde su ta mesta o kojima govori i pre nego što sam ga išta pitao, rekao mi je: "Ja tamo ne idem." Rekao sam mu: "Bili ste gradonačelnik Vukovara, znate generala Klajna, susretali ste se s njim. Trebalo bi da razgovarate s njim ne samo o povratu vaše kuće u Trpinji nego imovine svih Srba." Odgovorio mi je da general Klajn ne želi da razgovara s njim, a ja sam mu ponudio da mogu da ugovorim taj susret. Kazao sam da ću se uveče vratiti u Vukovar, fotografisati sva mesta navodnih zločina o kojima mi je pričao i idući dan ga ponovo posetiti u Somboru - priseća se Kertis.

JEDINICA GROM

Idućeg jutra kazao je Dokmanoviću da Klajn želi da se sretne s njim.

- Rekao sam mu da sam razgovarao s Klajnom i da mu on garantuje da ga Hrvati neće uhapsiti. Ono što sam prećutao jeste da će ga uhapsiti poljske specijalne jedinice Grom, koje su bile Klajnovo obezbeđenje. Samo smo morali da ga nagovorimo da zakorači na most. I, na kraju je tako i bilo i Dokmanović je završio u Hagu - objašnjava Kertis.