Dalibor Arbutina: Zašto je ideja da bi Republika Srbija mogla da postane uvoznik radioaktivnog otpada realno bez osnova

Dalibor Arbutina, direktor JP Nuklearni objekti Srbije, objavio je autorski tekst koji prenosimo u celosti:

- Pre svega, Republika Srbija nije nikad planirala, niti planira da otpočne uvoz radioaktivnog otpada inostranog porekla, jer za to postoje višestruka ograničenja, a ni jedna saglediva ni mogućnost ni prednost.

- S jedne strane, Republika Srbija ima zakonska i tehnička ograničenja da uveze radioaktivni otpad od bilo kog potencijalnog izvoznika.

- Zakoni koji su regulisali pitanja zaštite od zračenja i nuklearne sigurnosti su godinama zabranjivali uvoz radioaktivnog otpada inostranog porekla, a uvoz do koga bi eventualno došlo, tretirali kao krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora.

- Aktuelni propisi u Republici Srbiji su zadržali istovetan pristup. Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti („Službeni glasnik RS“, br. 95/18 i 10/19) u članu 4. stav 5. zabranjuje „uvoz radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva inostranog porekla na teritoriju Republike Srbije“. Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 (ispravka), 107/05 (ispravka), 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16, 35/19) u članu 266. prepoznaje kao krivična dela, dela koja se odnose na unošenje u Srbiju, prevoz, preradu, odlaganje, sakupljanje i skladištenje radioaktivnih ili drugih opasnih materija ili opasnih otpadaka, protivno propisima.

- Ako bi činjenica da je Republika Srbija na puti pristupanja Evropskoj uniji, otvorila sumnju da bi se nešto u nacionalnom zakonodavstvu po ovom pitanju promenilo u trenutku pristupanjaSrbije Evropskoj uniji, važno je napomenuti da je Republika Srbija zemlja potpisnica Zajedničke konvencije o sigurnosti upravljanja istrošenim gorivom i o sigurnosti upravljanja radioaktivnim otpadom koja je Zakonom o potvrđivanju („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“ br. 10/17) transponovana u domaće zakonodavstvo. Konvencija između ostalog prepoznaje i ističe pravo svake države da zabrani uvoz na svoju teritoriju istrošenog nuklearnog goriva i radioaktivnog otpada stranog porekla.

- Sve i kad bi postojala zakonska mogućnost za uvoz radioaktivnog otpada, Republika Srbija, u ovom trenutku nema tehničke mogućnosti da prihvati i tretira dodatne količine radioaktivnog otpada. Iz prekinutih nuklearnih programa SFRJ, Republici Srbiji je ostalo da sanira nerešena stanja radioaktivnog otpada u 2 stara hangara. Za rešenje tih problema Vlada Republike Srbije je donela odgovarajuće odluke o dekomisiji istraživačkog reaktora RA, repatrijaciji istrošenog nuklearnog goriva i dekomisiji hangara H1, kao i izgradnji novih objekata za skladištenje otpada i preradu radioaktivnog otpada. Rešavanje tih problema je dugoročni i skup proces, u kome je Republika Srbija sarađivala sa Evropskom komisijom, Međunarodnom Agencijom za Atomsku Energiju, vladama SAD i Ruske Federacije i drugim stručnim organizacijama, i za koji je uložila i dobila značajna donatorska sredstva. Ti procesi još uvek traju i zahtevaju daljnja ulaganja. U sklopu tih aktivnosti Srbija je i izvezla svoje istrošeno nuklearno gorivo u Rusku Federaciju.

- Projektni zahtevi za nove objekte u Republici Srbiji dimenzionirani su prema procenjenim količinama i tokovima otpada koji je generisan ili može da se generiše u Srbiji. Srbija danas nema tehničke kapacitete za skladištenje dodatnih količina i vrsta radioaktivnog otpada, za odlaganje radioaktivnog otpada, za preradu radioaktivnog otpada procesima koji nisu projektno predviđeni u domaćem postrojenju, kao ni za reprocesing istrošenog nuklearnog goriva.

- S druge strane, država koja se ovih dana spominje kao potencijalni izvoznik radioaktivnog otpada u Republiku Srbiju ima na svojoj teritoriji potpuno rešeno pitanje radioaktivnog otpada i reprocesinga istrošenog nuklearnog goriva. Godinama su se stručnjaci iz Jugoslavije obučavali na iskustvu i tehničkim rešenjima koja se koriste u Francuskoj na njenim objektima. Ako se zna da 96 % istrošenog nuklearnog goriva može da se reciklira i ponovo koristi, očigledno je zemlje koje imaju za to kapacitete nemaju interes da ga izvoze kao otpad, već ga tretiraju kao „materijal za reciklažu“, praktično sirovinu. Imajući u vidu obim i detaljnost tehničkih rešenja za upravljanje radioaktivnim otpadom koja se koriste u Francuskoj, broj objekata, eksploataciono iskustvo i tekuće projekte ka trajnom odlagalištu, nerealno je očekivati da postoje količine i vrste radioaktivnog otpada koje bi Francuska uopšte razmatrala za slanje u Republiku Srbiju za skladištenje u objektima karakteristika primerenih našim potrebama.

- I na kraju, akcidenti u Černobilu i Fukušimi su pokazali da takvi događaji ne poznaju granice. Imajući to u vidu, ne bi se mogao razumeti interes bilo koje države koja ima razvijen program upravljanja radioaktivnim otpadom i istrošenim nuklearnim gorivom da izvozi svoj otpad u zemlje koje još nemaju takav dostignut tehnički nivo. Naprotiv, globalni je interes, da se rizici od akcidenata ili zloutreba radioaktivnog/nuklearnog materijala smanjuju, obrnutim procesom, slanjem takvog materijala iz zemalja za manjim nuklearnim programom, u zemlje sa razvijenom nuklearnom infrastrukturom.