"ŠTA SMO SVE MOGLI DA ČUJEMO NA SINOĆNJEM RAZGOVORU ALEKSANDRA VUČIĆA SA GRAĐANIMA I ZAŠTO SE ĐILAS OGLASIO?" Ana Brnabić sumirala predsednikovu posetu Podrinju!

ŠTA SMO SVE MOGLI DA ČUJEMO NA SINOĆNJEM RAZGOVORU ALEKSANDRA VUČIĆA SA GRAĐANIMA I ZAŠTO SE ĐILAS OGLASIO

Dragi građani i predstavnici medija – izvinite, pre svega, na podužem tekstu, ali sastanak predsednika  Vučića sa građanima sinoć u Ljuboviji trajao je nešto duže od 8 sati i za to vreme je moglo toliko toga da se čuje da je nemoguće to sažeti u jedan tvit ili jedan paragraf. A važno je podvući crtu i razmisliti o tome šta smo čuli. Dragan Đilas je, pametan bez ikakve sumnje, odmah shvatio i šta je video i šta je čuo – i zato je odmah jutros i reagovao. Njegova reakcija je proporcionalna njegovom očaju zbog sinoćnjeg sastanka i čitavog boravka Aleksandra Vučića u Loznici.

Baš zbog karaktera sinoćnjeg sastanka sa narodom, pitala sam se ko će se od bivše vlasti, današnje opozicije u depresiji, prvi oglasiti da pokuša da omalovaži i taj razgovor i predsednikov boravak u Loznici koji, evo, traje već peti dan.

Razmišljala sam da ćemo, prema “rangu i činu” onog koji se prvi oglasi, znati i kolika je njihova frustriranost. Javio se Đilas – prvi do glavnog šefa. Nije loše. Zamalo pa sam Šolak. Ima to sasvim smisla. Pod jedan, iz dana u dan, morali su da gledaju desetine aktivnosti Aleksandra Vučića – od obilaska brojnih projekata koje radimo, od puteva i bolnica, preko poseta domaćinstvima i razgovora sa ljudima, do obilaska škole za koju su rekli da ne sme u nju da ode. I u svakoj od tih prilika, nenameštenih i otvorenih za medije, mogli su da vide koliko ga ljudi cene i vole. Pod dva, spremnost Aleksandra Vučića da boravi upravo u Loznici i razgovara sa ljudima, je pogubna za njihove proteste. Na kraju, svaki problem se mora rešiti razgovorom, a Aleksandar Vučić je došao ljudima “na noge” da razgovara i, pre svega, da ih čuje. Pa zašto onda ulica? Posebno kad se videlo da se organizatori protesta – Kokanovići, Petkovići i ostali – nisu čak ni udostojili da dođu da kažu predsedniku sve “u lice”. U Ljuboviju su došli čak i ljudi iz Prijepolja ili Užica, ali oni nisu!

Pa čekajte, zašto ćete sutra od ljudi da tražite da izađu na ulice, vezuju se za prugu, maltretiraju druge ljude blokiranjem saobraćaja, kad (ponovo) niste došli na razgovor sa predsednikom Republike i ministrima, i to za: rudarstvo i energetiku, zaštitu životne sredine, zdravstvo i finansije? Spremnost predsednika Vučića da uvek i u svim okolnostima bude sa narodom, čini svaki njihov pokušaj destabilizacije Srbije težim. Pod tri, ovo posebno boli one “iz senke” koji ove proteste finansiraju. Ko plaća majice, bedževe, bine, ozvučenje, put, aktivnosti? Kao neko ko vodi samo jedan gradski odbor u Srpskoj naprednoj stranci znam da ništa od ovoga nije jeftino. Ko to plaća? I zašto? To do sada od “organizatora” nismo čuli. No, ono što smo mogli da čujemo sinoć od generalnog direktora Rio Tinta, Jakoba Stausholma, jeste da nikada (u 151 godini dugoj) istoriji kompanije Rio Tinto, ni na jednom projektu (a imali su ih stotine), ni u jednoj zemlji na svetu (a radili su i rade od najvećih do najmanjih) – dakle, NIKADA, NIGDE – nisu bili izloženi, kako je rekao, “tolikoj količini lažnih vesti kao ovde”! Mislite o tome. Važna izjava. Ko to plaća i zašto?

Izvršna direktorka Rio Tinta za Srbiju, Marijanti Babić, juče je rekla da je samo o projektu Jadar objavljeno više od 15.000 negativnih tekstova/priloga u medijima! Razmislite, ljudi – 15.000! A zašto? Ko to plaća? Ko se, i zašto, toliko bavi ovim jednim projektom u Srbiji? Konačno, i Aleksandar Vučić je, na tu temu, ljudima koji su došli na sastanak u Ljuboviji postavio zanimljivo pitanje: “Da li ste videli neku drugu zemlju gde je ovo pitanje života ili smrti?” Odgovore je – NE. Ne postoji takva zemlja. Finska, Nemačka, Portugal – sve su ovo zemlje EU koje su u mnogo naprednijim fazama rudarenja i prerade litijuma. Češka, Francuska i Velika Britanija su u sličnim fazama kao i projekat Jadar u Srbiji. Da li ste tamo videli proteste i kataklizmičke vesti da će sve biti zatrovno, uništeno, da će ih sve potamaniti sumporne kiše, da će se deca rađati sa anomalijama, ljudi umirati od kancera i da im zemlja više neće biti ni za groblje? Odgovor je – NE.

Ne dešavaju se takve stvari u ovim zemljama. Sasvim suprotno, u Nemačkoj je projekat iskopavanja i prerade litijuma toliko važan da ga kancelar Šolc obilazi tokom teške predizborne kampanje kako bi pokazao ozbiljnost i odgovornost prema svojoj zemlji. U Francuskoj je projekat iskopavanja i prerade litijuma zvanično proglašen projektom od nacionalnog značaja. U Srbiji je kampanja protiv litijuma dobro osmišljena, organizovana, odlično se izvodi, sa ogromnom medijskom podrškom i besprekorno organizovanom i sprovedenom kampanjom na društvenim mrežama. Ta kampanja je očigledno dobro plaćena i profesionalno organizovana i ti koji je sprovode se ne libe da lažu narod, šire paniku i zloupotrebljavaju ljude, njihove emocije i strahove, na najgrublji mogući način. Razgovor Aleksandra Vučića sa građanima to ogoljuje i, samim tim, smeta i frustrira organizatore (ili su-organizatore) i finansijere ovakve kampanje osmišljene da oslabi Vučića, (politički, a ako treba i drugačije) ga eliminiše, i uspori i destabilizuje Srbiju. Pod četiri, tokom sinoćnjeg razgovora, građani Srbije su jasno mogli, i od Rio Tinta, i od lokalnog stanovništva, da čuju ko je doveo Rio Tinto u Srbiju i koliko traje ovaj projekat. Generalni direktor Rio Tinta je jasno rekao: “Došli smo kada su nas zvali, 2001. godine”. Ljudi iz Loznice, Ljubovije, Nedeljica, Brezjaka, Krupnja i ostalih mesta su jasno rekli – dvadeset godina traje ovaj projekat. Pa gde je tu onda krivica Aleksandra Vučića ili SNS-a? Ko je “uzeo pare”? Ako je neko uzeo, da li su to bili ovi iz bivše vlasti, listom današnje opozicije, a koji su Rio Tinto doveli, i koji su im, od 2004., dali sva istražna prava, a 2006. izmenili Zakon o rudarstvu kako bi državi ukinuli mogućnost da eksploataciona prava zadrži za sebe ili ih ponudi na otvorenoj aukciji, već su uveli princip da samo onaj ko ima istražna prava može da dobije pravo na eksploataciju, isti ti koji su Rio Tinto, 2012., ubacili u Nacionalnu strategiju o održivom korišćenju naših resursa, ili Aleksandar Vučić koji je rekao da nema izvoza sirovine iz Srbije, jer nećemo da budemo sirovinska baza, već vodeći evropski proizvođač električnih automobila, baterija i energetskih skladišta, i koji je rekao da NE MOŽE DEPONIJA PORED JADRA i da moraju da promene i tehnologiju i mesto, i time NATERAO Rio Tinto da uloži dodatnih 100 miliona dolara u taj proces? I ovo ste mogli da čujete sinoć – i ko je doveo Rio Tinto i ko ih je naterao da ulože dodatni novac u bolja rešenja za zaštitu naših reka. Sigurno je za Đilasa i ostale iz njegove kompanije (jer to je kompanija, a ne stranka) teško bilo to sve gledati i slušati. Istina često boli. Pod pet, i konačno, Đilas pominje da će na nešto da stavi katanac.

E, to mu treba verovati. Za katace je ekspert! Zakatančili su, u svojih 10+ godina vladavine, sve što su stigli. I sinoć ste mogli da čujete rudara čije je preduzeće zatvoreno 2006. godine, a da im je vlast tada (Đilas i kompanija) i za minimalac koji su teškom mukom zaradili ostala dužna. Seća se pola miliona ljudi u ovoj zemlji Đilasovih katanaca i neće mu ih nikada zaboraviti. A katance ponovo obećava. I to je glavna razlika između Đilasa i njegove politike i Aleksandra Vučića i njegove politike – ovaj prvi katanči, ovaj drugi otvara i gradi. I to je moglo sinoć da se čuje. Sve u svemu, jasno je zašto se baš Đilas, i to odmah, oglasio. Čudo da Šolak lično nije pisao!