(VIDEO) Životni intervju generala Pavkovića iz finskog zatvora: Sa Šiptarima nema dogovora!

Foto: e-stock/M. RAFAILOVIĆ

Nebojša Pavković

O (NE)JEDINSTVU SRBA I JEDINSTVU ALBANACA

Moram da uporedim nas i Šiptare, kada je o njihovim interesima reč - oni su toliko jedinstveni da vi to ne možete da shvatite. Kada je trebalo da se ujedine protiv Srba, to su zdušno prihvatili. Trebalo bi da izvučemo pouku iz toga. Interes države je na prvom mestu, a onda interesi partija. Bilo bi važno te interese stranaka podesiti prema interesima države, barem u vezi s pitanjima o kojima ne bi trebalo uopšte diskutovati, poput slobode i odbrane.

BIO SAM KOMANDANT I JA ODGOVARAM

Izrečena mi je kazna zatvora od 22 godine i dostojanstveno sam je prihvatio. Bio sam čelni čovek te armije, bio sam na vrhu piramide, ja odgovaram za sve što se dešavalo. Zato podvlačim da 90 odsto vojnika nije počinilo nikakav zločin. Oni koji jesu dobili su zaslužene kazne. Ali Trećoj armiji ne mogu se pripisati zločin silovanja, za koji su nas sudili, progon stanovništva... Kada bi Albanci smeli da progovore kako se srpska vojska ponašala prema njima, kakvu im je pomoć pružala, čuli biste neverovatne priče. Čega se sve vojska odricala da bi oni imali da jedu, da se greju... Imamo nebrojano primera, poput Dikovićevog, čija je brigada u Glogovcu i okolnim selima zbrinula 25.000 ljudi, lokalnog stanovništva.

O BOMBARDOVANJU NATO Verujem da će istorija postavljati pitanje da li je NATO trebalo da angažuje tolike snage da bi napao jednu malu zemlju i njenu vojsku, koja je nekoliko stotina puta manja od te sile.

Foto: Tanjug/AP

Pavković sa Lazarevićem

NIŠTA NE BIH MENJAO, NIKO NIJE BEZGREŠAN

Otišao sam dobrovoljno u Hag jer nisam hteo da dozvolim sebi da me hapse, jure po šumama, da se krijem. Optužnicu sam potpisao pre nego što sam pošao u Hag. Ne bih ništa menjao, javio bih se ponovo. Čistog obraza otišao sam tamo i pokušavao sam to da dokažem. Niko od nas nije bezgrešan, nisam ni ja, ali se kao pravi profesionalac sigurno nisam ogrešio ni prema kome u ovom ratu na Kosovu, kao ni u onom u Vukovaru. Moji saradnici to dobro znaju, oni to ne pričaju, ali pamte koliko sam bio strog prema njima. Pomagao sam Šiptarima, pomagao sam svima, nisam lično nikom ništa naredio da uradi što nije bilo po propisu. Da sam znao da su se događali zločini, za koje sam između ostalog optužen, njihovi počinioci bili bi uhapšeni.

 

KADA JE BILO NAJTEŽE

To je bilo kada sam saznao da vojska mora da napusti Kosovo. To sam veoma teško podneo. Svaka pogibija vojnika i saznanje šta se desilo za je mene bio težak trenutak. Teško mi je bilo i kada je bombardovan Aleksinac. U prvom trenutku mislio sam da ga bombarduju pošto sam ja odatle. Bio sam tamo i nisam prepoznao deo grada koji su sravnili sa zemljom, u blizini se nalazila zgrada u kojoj je stanovala moja porodica, majka na jedva sto metara odatle... Ali, opet kažem, najteže mi je pala odluka da se povučemo sa Kosmeta, kada sam video vojsku u pokretu i sav taj narod koji je išao za svojom vojskom. To je bilo zaista teško...

 

O POVLAČENJU S KOSOVA Dok su vođeni pregovori, na Paštriku je vođena neviđena bitka. Dok vi razgovarate o potpisivanju mira, oni vas napadaju toliko žestoko da jednostavno ne znate šta radite, zato sam bio ubeđen da do potpisivanja sporazuma neće doći. Takođe, znao sam da Treća armija može da izdrži koliko god to bude trebalo. To sam rekao i predsedniku Miloševiću, a on mi je odgovorio: „Znam da vi možete, ali ne može Srbija“. Da smo izdržali još dvadesetak dana, i danas mislim da bi došlo do promene u odnosima i razmišljanja svetskih moćnika, možda i u okviru samog NATO.

Foto: www.profimedia.rs

U haškom kazamatu

NE PRIZNAJEM PO CENU ŽIVOTA

Trebalo je da studiram Likovnu akademiju, ali sam se ipak opredelio za Vojnu. Sada mi to što slikam zaista puno znači. Svakog dana nešto naslikam. Tako mi prolaze dani... Najviše mi nedostaju sloboda i porodica. Već sam 14. godina u zatvoru... Kada bih barem znao zašto. Vremenom sam shvatio da je nekome trebalo da budem kažnjen. Izricanje kazne nama jeste kažnjavanje države... Ne mogu po cenu života da priznam nešto što nisam uradio. Nudili su mi nagodbe u Beogradu, ali nisam ih prihvatio. Nisam mogao.

 

PORUKA ZA KRAJ Verujem u ovu državu, verujem u našu vojsku.... Verujem u ljude. Uprkos svemu... Mora se verovati. Možda je za mene kasno, ali moramo da verujemo. Život bez vere ne bi imao smisla.