MAJKA POGINULOG DEČAKA PISALA ĐILASU: Tražim vašu odgovornost za smrt sina!

Foto: Tanjug/T. VALIČ

Dragan Đilas

 Pismo objavljujemo u celosti:

Gospodine Đilas, Ko bi normalan pisao gadosti na tviteru jednoj majci čijeg deteta vise nema? Čitam i ne verujem. Ali vidim da i vi ćutite. Šta biste imali da mi kažete kao majci čije je dete stradalo zbog vaše nebrige i javašluka. Sada ne mozete da pobegnete. Ne interesuju mene izbori, kampanje kao vas, vlast ni moć, ne interesuje me nijedan političar, interesuje me pravda za moje dete i boriću se dok sam živa. Jedan nevini život se ugasio vašom nebrigom. U gotovo svim gostovanjima tražila sam vašu odgovornost svih ovih godina. Dostupni su na yutube kanalu, pogledajte ih. Za moju tragediju tek kada više niste bili gradonačelnik, bilo je mesta u medijima. Hrabri novinari su se sažalili i osmelili. Šta ste preduzeli kao gradonačelnik tada? Da li je neko odgovarao? Da li ste me pogledali u oči, primili, utešili, pomogli? Niste.

 

Zvala sam vas nebrojeno puta, niste me ni razgovora udostojili. Spuštali ste slušalicu. Rekli ste mi samo jednom bezobrazno: Šta ja da radim sada? Koliko je dece samo moglo da strada zbog te ograde, koliko je prijava do tada bilo, a ništa niste preduzeli. Postoje svedoci. Ubrzo posle nesreće, došli ste u Tiršovu, doveli tada svoje dete, na zahtev nas roditelja da porazgovaramo, pobegli ste. Da li je moguće da ste takav nečovek? A onda ste dali izjavu za neki portal kako ste obišli Vuka? Imate li vi obraz uopšte? Nikada, nikada, ne da niste došli, nego ste nas sve vreme zaobilazili uz pregršt izgovora. Nema čiju odgovornost do sada niste tražili, evo ja tražim vašu odgovornost. Ako vi mislite da niste krivi, ko je kriv? Gledala sam vaše lažne suze, i to zbog uvrede. Znate li koliko sam suza ja prolila do sada, reka bi mogla da poteče. Samo vas za sve ove godine nisu ni dotakle moje suze, niste prstom mrdnuli. A mog deteta nema više.

Možete li da zamislite, bol, nemoć, tugu koja nas je razdirala sedam godina. Možete li da zamislite nadu koja nas je održavala u životima? Možete li bar da naslutite kako je gledati dete u krevetu kako raste, od dečaka sa 10 godina do tinejdžera? Ne možete, ne interesuje vas. A što bi? Vi imate svoje ciljeve, svoj život, svoju porodicu, ko je ta Irena i šta vas briga za tudje dete! Grad je tada bio investitor, vi na čelu grada, imali ste nadzor koji je trebalo da kontroliše izvođača radova na Tašmajdanskom parku. Osim bežanja i izgovora, pravde ni na pomolu. Dobila sam odštetu za duševne boli od grada Beograda po presudi Višeg suda u Beogradu i taj novac sam poklonila drugoj deci. To je samo jedan korak i na neki način priznanje krivice grada. Ali ja se borim i boriću se za punu pravdu, jer sada kada Vuka nema, samo mi to preostaje. Punih pet godina nema krivca po mojoj krivičnoj prijavi. Dokle će trajati moje borbe? Ko to zataškava? Kome nije stalo do istine? Ko se boji? U svakoj drugoj zemlji, posle ovakve nesreće, vi ne biste više nikada bili deo javnog života.

I upamtite, nijedna uvreda, ne može da me obeshrabri da se borim za pravdu i istinu, predsedniče slobode i pravde, kakva ironija! Novinari su moji prijatelji, budite na mojoj strani. Pomozite jednoj majci da dobije pravdu za Vuka. Tragedija je mogla da zadesi bilo čije dete. Ni uvidjaj nije uradjen kako zakon nalaže, jer se neko potrudio da prikrije mesto tragedije tako što je ograda zavarena po nesreći. Pomozite mi, tražite odgovore, to dugujemo mom Vuku, mom leptiru!", stoji na kraju pisma Đilasu

Da podsetimo Vuk Erceg imao je 10 godina kada je u aprilu 2013. godine propao kroz oštećenu zaštitnu ogradu na Tašmajdanu. Bežeći od pčele, pao je niz liticu visoku oko 10 metara. 

Tada je zadobio teške povrede, ugnječenje velikog i malog mozga. Pored teških povreda njegovo stanje se zakomplikovalo infekcijom mozga i usne duplje, a posle šest godinama provedenih u komi dečak je 2019. preminuo .

Vukova majka Irena Petrović krivi i tadašnje gradske vlasti protiv kojih je podnela krivičnu prijavu.