MI SMO DECA IZ KOLONE! Potresne ispovesti poznatih koji su 1995. sa porodicama jedva umakli iz Hrvatske DOK SU POD NJIMA NJIMA TUKLE GRANATE!

Foto: www.profimedia.rs

Srbi beže sa svojih ognjišta

Srpski telegraf objavljuje delove njihovih ispovesti...

Aleks Marić, košarkaš: NE DAJ BOŽE NIKOM NAŠE SUDBINE   Foto: youtube.com/Euroleague Basketball Deda mi je ubijen početkom "Oluje" u kući u Sonkoviću kod Šibenika. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su tek poslednjeg dana novembra 2012. iz zajedničke grobnice na lokaciji Sveta Mara kod Šibenika zajedno sa posmrtnim ostacima još 31 osobe. Nijedan rat ne može da se zaboravi ili da se pređe preko toga. Nedajbože nikom da doživi ono što je moj narod doživeo, da deli sudbinu moje porodice, rodbine, prijatelja... Jako me ljuti kada neki misle da je to bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da se ništa nije dogodilo, a Hrvati, kao i svetski mediji, zaboravljaju koliko je hiljada Srba prognano sa ognjišta ili, još gore, koliko ih je ubijeno. Kao da su Srbi najgori na svetu, kao da smo mi sami krivi za sve što nam se dogodilo, a da protiv nas nije niko. Kao da nismo ljudi, da nemamo zemlju, poštovanje, veru, naciju, Srbiju...

 

 

Miloš Degenek, fudbaler: SUZE NA PRAGU RODNE KUĆE Foto: Starsport Znam iz priča roditelja, babe i dede da smo devet dana išli traktorom. Tada smo imali samo hleb i mleko. Otac nikada posle "Oluje" nije otišao u Dalmaciju. Mene su dvojica deda odvela u Orlić kad sam imao deset godina. Kad sam otvorio vrata rodne kuće, počeo sam da plačem iako sam bio beba kad su me odneli odatle. Valjda se to oseti, sve ono što su mi roditelji pričali, kako smo otišli, sve ono što sam video na snimcima, sve je probudilo emocije u meni. Znam da su neke priče krajiških Srba mnogo teže i bolnije od mojih jer ima ljudi koji su izgubili svoje najmilije. "Oluja" nikad ne sme da se zaboravi! Nikad! Treba da se sećamo, da je obeležavamo. Mi Srbi nikad ne smemo da odgajamo našu decu da mrze neki drugi narod. Mi to i ne radimo. Igram za Australiju, a za njenu reprezentaciju igraju katolici, muslimani, pravoslavci... Sjajno se slažem sa svima.

Baja Mali Knindža, pevač

BREZA IZRASLA IZ ZIDA KRAJ KOJEG SAM SPAVAO

Setio sam se jednog čoveka koji je, kad su mu govorili da je pobegao, izbegao, odgovorio: "Ne, ja sam demonstrativno napustio teritoriju". Moji roditelji su te 1995. godine zauvek napustili rodni Gubin, a dosta mojih pesama je ostalo i izgorelo u zapaljenoj kući. Zamisli da sam ja bio neki probisvet, budaletina, narkoman ili pijanac neki, pa sve potrošio što sam stekao. Gde bih ja primio roditelje, koji su stigli u koloni bez igde ičeg? Šta bih sa ocem, koji je meni spasao život kad sam imao sedam godina. Ja sam njima kupio plac, napravio kuću, ovo je, Neduka, tvoje.

Kraj tih starih vrata u Gubinu te uhvati seta, tuga te ubije, a neki ponos je opet da si došao tu tim stepenicama, obraslim u mahovinu. Jedna breza je izrasla iz kamenog zida u kući pored prozora gde sam ja spavao kad sam bio mali. Sve počinje i završava se u Gubinu, pod Dinarom.

Marta Drpa, odbojkašica SEĆAM SE BOMBI, OMILJENIH, PATIKA, STALNOG POVRAĆANJA Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo jer je tamo najsigurnije, obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike, zbog kojih sam tih dana bila sva bitna, pošto nisu imale pertle već čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Majka mi je rekla: "Idemo u sklonište", a ja sam mislila da će bombe prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u stan u centru Knina, iznad apoteke. Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može... Moj otac, večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično. Srećom, mama je bila pametnija. Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili. Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli. Zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi. Jer bojim se, ako se zaboravi - desiće se opet.

 

Milan Borjan, fudbaler: PAMTIM ZIDIĆ NA STADIONU DINARA Foto: Starsport Živeo sam preko puta stadiona Dinara. Preskočim zidić i eto me na terenu. Moj otac je bio golman, pa sam i ja krenuo njegovim stopama. Ali mislim da sam ga nadmašio. Posle smo morali da izbegnemo u Beograd. Deda me je odveo na trening Radničkog. Tamo sam postao golman. Živeo sam u blokovima, opasan kraj. Ko zna kako bih se proveo u životu da nisam otišao u Kanadu. Živeo sam u Bloku 64, u kojem je bilo mnogo žestokih momaka u to vreme. Sećam se da je moja porodica predala dokumenta za Kanadu, Zimbabve, Ameriku i Australiju. Otac je izabrao Kanadu.

 

 

Predrag Šuput, košarkaš: AKO SMO LJUDI, MORAMO DA PRAŠTAMO Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali, eto, vidiš šta ti je život... Idu dani, sve se zaboravlja. Nisam hteo da razmišljam o tome što sam izbegao iz Like i nisam promenio veru. Meni majka živi u Korenici, tu mi je i brat. A opet, od rata je prošlo 20 godina. Ako smo ljudi, moramo da praštamo. Pobornik sam teze da narod na ovim prostorima mora da živi zajedno. Nekako je to normalno jer su i u Srbiji i u Hrvatskoj isti problemi. Narod je nezaposlen, razmišlja samo kako da preživi.

 

EMOTIVAN GOVOR SRPSKE POSLANICE U HRVATSKOM SABORU TADA SAM ODRASLA, TOKOM TE JEDNE NOĆI Poslanica Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Anja Šimpraga održala je emotivan govor pre nekoliko dana u Hrvatskom saboru, osvrnuvši se na iskustvo tokom i posle "Oluje". - Svake godine u ovo vreme dete progovara u meni. Sećanje jedne devojčice iz kolone. Tog 4. avgusta 1995. imala sam tačno osam godina. Najednom i nebo je promenilo boju. Sparina je otežavala disanje, nije slutilo na dobro. S ruksakom za drugi razred osnovne škole bila sam spremna za put, put koji nije imao ime, put koji je vodio ko zna gde. Od Knina do Petrovačke ceste preko Banjaluke, a otud bez stajanja do Srbije. Kolona je bila duga, zvuk traktora i plač okruživali su nas. Poslednje komadiće hleba podelila sam s rodbinom, taj miris me je pratio - rekla je Anja. Po dolasku u Srbiju, pričala je Šimpragova, hteli su ih poslati u Niš, ali su uspeli da nagovore nadležne da ih puste u Beograd, gde su imali rodbinu. - Pustili su nas do Novog Beograda. Tada sam odrasla. Za tu jednu noć - poručila je Šimpragova. Ona se s porodicom vratila u Knin 1999. godine. Kako kaže, tad su opet bili kraj svoje reke i među svojim ljudima: - Znala sam da su i moji vršnjaci Hrvati prošli patnju, strah i morali ići putem gde nije bio njihov dom. Ali sam isto tako znala da će ta ista deca s jedne i druge strane jednom sesti za isti sto i dogovoriti se da se više nijednom detetu ne ukrade detinjstvo, pravo na sreću. Mali čovek je uvek taj koji pati, ko se ništa ne pita.