Norveški hibridni model: Služenje vojnog roka kao privilegija najboljih oba pola

Foto: Ministarstvo odbrane Srbije

Foto: Ilustracija

U Norveškoj taj model je preživeo pritiske iz prošle dekade da se zameni potpuno profesionalnom vojskom. Norveška kao i u Srbija u prošlosti (do 1. januara 2011.) ima hibridni model popune sa profesionalcima kojima je to radno mesto i vojnicima na obaveznom služenju vojnog roka.

Norveška ima dve posebnosti: jedna je da se od 2015. obaveza odnosi na oba pola. Druga je da u vojsku na obuku ne odlaze svi regrutovani već samo oni koji to žele i koji su procenjeni za najbolje po psihofizičkim karakteristikama. O tome za Balkansku bezbednosnu mrežu govori potpukovnik Egil Daltvej, vojni ataše Norveške za Srbiju, Crnu Goru i Severnu Makedoniju.

Norveški model vojnog roka je obavezan za sve, ali u praksi ne služe svi vojsku. Šta to zapravo znači i koje su ključne prednosti ovog pristupa?

Ustav Norveške naglašava da svaki građanin ima obavezu da služi vojsku, ali će samo pojedine izabrane osobe služiti vojni rok odnosno vojnu obuku u vreme mira. Godišnji kontigent za služenje čini 60.000 žena i muškaraca sposobnih za vojsku. Od tog broja oko 10.000 se primaju na odsluženje kako bi ispunili tu obavezu.

Selekcija za služenje vojske zasnovana je na zahtevima oružanih snaga. Taj proces veoma je rigorozan i odvija se u dve faze. Svaki od njih sadrži prag koji mora da se prođe kako bi neko bio izabran. 

Kriterijumi za selekciju zasnovani su na opštem znanju, fizičkim sposobnostima, mentalnom zdravlju  i ličnoj motivaciji. Biti izabran smatra se privilegijom i takmičenje među mladima za služenje vojnog roka je žestoko. Veoma malo osoba će služiti vojsku ako se izjasni da nema motivaciju ili je niska za služenje vojnog roka. Tu postoje neki izuzeci. Osobe sa retkim sposobnostima (lekari, sveštenici, avio-mehaničari i sl.) se regrutuju bez obzira na nivo motivacije. Praksa pokazuje da ova grupa nakon služenja roka ima pozitivna iskustva kao i svi ostali.

Ključna prednost ovog pristupa je da svaki građanin Norveške mora da napravi svestan ličan izbor o odbrani zemlje. To nije samo pitanje onih koji izaberu da se prijave za služenje vojnog roka. To je lično pitanje za svakog pojedinca.  U nestabilnom svetu spremnost za odbranu jedne male zemlje je na taj način zasnovana na volji čitavog stanovništva. Vojna obaveza obezbeđuje da svako razume zbog čega imamo vojsku i zašto je važno da se izdvajaju sredstva za održavanje njenih sposobnosti.

Osobe koje će služiti vojsku će nakon toga preuzimati važna mesta u norveškom društvu. Takvi ljudi će podržavati oružane snage. Mnogi od njih će biti rezervisti ili će biti aktivni u lokalnim jedinicama nacionalne garde (teritorijalne snage koje se popunjavaju iz rezerve). Zbog toga mi služenje vojnog roka smatramo stubom nacionalne sposobnosti da obezbedimo našu državu i društvo.

Mlade osobe koje završe vojni rok često imaju komparativnu prednost prilikom prijavljavanja za posao. Poslodavci u Norveškoj znaju da osobe koje su uspešno završile vojni rok prethodno bile pažljivo izabrane, da imaju ličnu sklonost ka radu, da su pouzdane i tačne. Te osobine norveški poslodavci smatraju važnim vrlinama.

Reč je dakle o konceptu gde su svi na dobitku. Vlada, oružane snage i vojnici na služenju vojnog roka zajedno imaju koristi od ovakvog sistema i napreduju kroz njega.

Koliko Norveška ima mladih koji imaju obavezu da služe vojni rok svake godine i koliko od tog ukupnog broja ide na služenje vojnog roka? Koliki je procenat ročne vojske u odnosu na profesionalnu?

Od 60.000 mladih ljudi iz jedne generacije u vojsku odlazi oko 10.000 - prema promeni ustava iz 2015. to se odnosi i na mladiće i na devojke. To znači da ista prava i obaveze važe za oba pola.

Od ukupnog broja onih koji služe vojni rok žene čine jednu trećinu i taj procenat raste svake godine. Profesionalne oružane snage imaju ukupno oko 11.500 vojnika na ugovoru, podoficira i oficira. To znači da u našem sistemu ima više vojnika po ugovoru od onih koji služe vojni rok. Više volim da koristim termin ugovorci nego profesionalni vojnici, jer su i naši ročni vojnici vrlo profesionalni.

Kako država ohabruje mlade da iskažu interesovanje za služenje vojnog roka? Kako ih stimulišete putem medija i šta po tom pitanju čini vlada?

Najvažnije je reći da je proces selekcije obavezan za sve. Vodeći stimulans i ohrabrenje za vojnike je zadovoljstvo i veoma visoko mišljenje koje regruti imaju o kvalitetu vojnog roka i obuke.

Mladi slušaju svoje vršnjake, a naši ročni vojnici prenose ostalima da je vojni rok nešto što vredi učiniti. Kako bi to obezbedili da tako ostane i u budućnosti trudimo se da obuku učinimo teškom, izazovnom i mogućom samo za najbolje i najvrednije pojedince. Time se kod onih koji služe postiže snažan osećaj dostignuća i ponosa.

Naša vojska promoviše moderno starešinstvo. Od oficira zahtevamo da rešavaju zadatke i da se prvo brinu o svojim vojnicima pa tek onda o sebi. Ohrabrujemo dijalog unutar vojske i razmenu informacija. U poređenju sa drugim zapadnoevropskim vojskama mi dajemo našim nižim činovima još veću moć donošenja odluka. Naš oficir mora jasno da objasni šta je cilj i da objasni zbog čega je to tako. Način kako će se to uraditi prepuštamo onima koji će taj zadatak sprovesti u delo.

Stari štetni sistem, gde su se vreme i resursi trošili na neefikasan način, kada se od regruta tražilo da kose travu, prave starešinama kafu ili da provode vreme ne radeći ništa nije prihvatljiv. Starešina koji čini tako nešto će biti razrešen dužnosti. Pored toga, vlada i oružane snage pokreću programe kako bi se postojeće visoko mišljenje o vojnom roku podigli na još viši nivo.

Finansijski benefiti nisu veliki, ali su adekvatni. Mi ne stimulišemo mlade materijalnim, već vrednostima države koje zaslužuju da se brane. Evo primera jedne reklame:

Foto: Ministarstvo odbrane

Foto: Ilustracija

Kako vojni rok u Norveškoj izgleda, koliko traje, koliko često vojnici imaju pravo da idu kući i koliku nadoknadu dobijaju?

Norveški ustav kaže da je svako ima vojnu obavezu bez obzira na pol od 18. do 44. godine. To je detaljnije propisano zakonom o vojsci koji ograničava dužinu trajanja vojnog roka na maksimalno 19 meseci. Ipak, moguće je dobrovoljno služiti i duže. Sve zavisi od potreba različith vidova i rodova oružanih snaga.

Većina onih koji završe obuku ostaju u službi 12 meseci u nekom rodu ili službi oružanih snaga. Nakon tri godine u rezervi oni prelaze u nacionalnu gardu. U gardi imaju periodičnu obuku do 44. godine ili dok ne dostignu 19 meseci ukupnog angažmana u uniformi. Za neke specijalnosti čije je obuka skupa ili vremenski duga celovita služba može da traje 18 meseci. To su na primer vodiči pasa koji moraju da razvijaju odnos sa svojim službenim psom 24 sata dnevno.

Sve u svemu, u svim slučajevima oni koji su izabrani da služe vojsku odvajaju 19 meseci svog života za potrebe odbrane zemlje.

Kada je reč o materijalnim dobitima, uniforme, smeštaj i hrana su besplatni, ali sve je umerenog standarda. Uglavnom jednu sobu deli četiri do osam vojnika. Vojska pokriva troškove šest putovanja kući u toku godine. Ročni vojnici ne dobijaju platu, ali imaju neoporezivi džeparac. Vojnik od toga može, na primer, sa dnevnim primanjem, da pokrije trošak jednog piva u pabu.

Šta se zahteva i očekuje od vojnika na redovnom odsluženju?

Najvažniji zahtev i očekivanje od regruta je da odvoje svoje vreme za odbranu zemlje. Očekujemo od svakog vojnika da naporno radi i da učini sve što je u njegovoj ili njenoj moći da izvrši svoje važne zadatke. Zauzvrat oni mogu da očekuju da će biti tretirani korektno i sa poštovanjem, kao i da će vojska njihovu obuku učiniti teškom, relevantnom i izazovnom.

Za vojnike po ugovoru je neophodno da prethodno imaju završeno služenje vojnog roka. Zbog toga je naša selekcija regruta za redovno služenje vojnog roka takva da su kandidati za vojnike po ugovoru dobre fizičke spremnosti, zdravi, inteligentni i motivisani.

Kada jedinice potražuju nove kandidate, u proseku deset sadašnjih i bivših regruta aplicira za svako mesto. Zato nemamo problema sa regrutacijom. Najbolje vojnike na služenju vojnog roka ohrabrujemo da se prijave za oficirsko obrazovanje.

Kao i u slučaju Srbije ni u Norveškoj nije obavezno da se ima prethodno vojno iskustvo za započinjanje oficirskog obrazovanja. Ipak, oko 90% primljenih prethodno su služili vojni rok ili kao ugovorci pre stupanja u vojne akademije. Na taj način budući oficiri znaju kako je biti na dnu vojne hijerarhije, imaju osnovnu obuku i bolje razumeju šta ih čeka.

Norveški model podrazumeva vojnu obavezu i za žene. O kom procentu se radi i šta je postignuto ravnopravnim uključivanjem oba pola u kontekstu služenja vojnog roka?

Jednu trećinu regruta trenutno čine žene. Taj procenat svake godine raste od uvođenja univerzalne obaveze 2015. Dosadašnja iskustva su izvanredna. Uvođenje većeg broja žena u redove je dovelo do toga da se svi ponašaju profesionalnije. Imalo je pozitivnog efekta na ukupne probleme seksualnog uznemiravanja i ponašanja prema ženama, i na uznemiravanje uopšte.

Uvodili smo prakse koje smo smatrali nemogućim samo pre nekoliko godina. Sada, na primer, vojnici iz iste jedinice žive zajedno bez obzira na pol. Ako pripadaju istom odeljenju, mladići i devojke dele istu sobu. Većina nas starijih je strahovala i pitala se kako će to sve ispasti. Iskustva su veoma pozitivna, mladići i devojke brinu jedni o drugima kao braća i sestre.

Drugi efekat toga je da oružane snaga sada imau pristup najtalentovanijim osobama među 60.000 kandidata svake godine. To je mnogo više u odnosu na raniji period kada je vojna obaveza bila ograničena samo na muškarce kojih je 30.000.

Neki su postavljali pitanje fizičke spremnosti, ali to je aspekt na kome se mnogo lakše radi nego kada je reč o motivaciji ili inteligenciji. U 21. veku vojnikovanje podrazumeva mnogo više od nošenja teških tereta i dugih marševa, iako i to ostaje važno.

Takođe, treba imati na umu da ima puno muškaraca od kojih žene postižu bolje rezultate. Naše iskustvo ukazuje da je motivacija i posvećenost mnogo važnija od pripadnosti polu.

Mi smo sada u procesu razvijanja specifičnih zahteva za svaku vojnu specijalnost. To našoj vojsci omogućava da vojnici sa potrebnim veštinama budu angažovani u odgovarajućoj jedinici i na odgovarajućoj dužnosti.  Lične sklonosti i motivacija mnogo su važniji nego fizičke karakteristike. Na taj način Norveška otelotvoruje u potpunosti stari moto regrutacije u američkoj vojsci koji glasi "Budi sve što možeš".

Ključ uspeha jeste što iz veće raznolikosti i većeg broja kandidata biramo one najtalentovanije. Time dobijamo bolje vojnike i posledično veću borbenu snagu.

Šta su ključne prednosti i mane norveškog hibridnog modela vojske u odnosu na potpuno profesionalne snage?

Ovo je značajno pitanje oko koga se neće složiti svi oficiri i vojni stručnjaci iz Norveške. Moj stav oko toga je negde na sredini. Najveća mana je što se relativno često značajan procenat personala jedinica menja. Prirodni rezultat toga je da jedinica sa sveže prispelim vojnicima sa završenom osnovnom obukom ima manju borbenu efikasnost u odnosu na dobru obučenu profesionalnu jedinicu.

Sa druge strane prednosti su mnogobrojne. Imanje regruta uz isti budžet nam omogućava da imamo veće stajaće snage i veće rezervne snage. To je važno za zemlju sa 5,5 miliona stanovnika koja ima kopnenu teritoriju od 385.000 kvadratnih kilometara i akvatoriju od preko 2 miliona kvadratnih kilometara.

Redovno služenje vojnog roka kao baza za stupanje u vojsku poštedelo je Norvešku izazova koju ima većina naših zapadnih saveznika sa stajaćim vojskama. Naš sistem obezbeđuje da ročni vojnici, koji služe kao i baza za ugovorce, su izabrani na osnovu kriterijuma koji oružanim snagama pružaju najbolji ljudski materijal sa kojim raspolaže zemlja.

Prednost takve selekcije da možemo da delegiramo više odgovornosti vojnicima i rešavanje zadataka prepustimo njihovoj inteligenciji i inicijativi.

Opšta vojna obaveza takođe predstavlja efikasan način za integraciju ljudi iz svih delova naše zemlje, nevezano za njihovo poreklo ili pripadnost društvenoj klasi, da li su imigranti ili su deo domaće populacije. U službi državi svi su jednaki, nose istu uniformu, imaju iste dužnosti i privilegije i za sve važe ista pravila.

Konačno, vojna obaveza obezbeđuje snažnu vezu između stanovništva i oružanih snaga, kao i da u svim delovima društva ima ljudi sa ličnim iskustvom iz vojne službe. Rezultat toga je snažna podrška vojsci i duboko razumevanje potreba oružanih snaga da brane našu zemlju, vrednosti i način života.