(FOTO) DETALJ KOJI JE MNOGIMA PROMAKAO! Ustaša je uzeo krst, bacio ga, A ONO ŠTO SE ZATIM DESILO JE ČUDO!

Foto: printscreen

Zlatan Vidović nedavno je u jednom intervjuu istakao da mu je ovo bila najzahtevnija uloga do sada na filmu, ali da, koliko god je teško igrati takvu ulogu, toliko je za glumca i jako zahvalno.

- Igram Mileta Ilića, oca glavne junakinje, devojčice Dare, i to je do sada najteža moja uloga na filmu. Tema je teška, ali o njoj je zaista trebalo progovoriti. Žao mi je što nismo i ranije i što je to gurnuto u istorijski zapećak. Svi znamo šta je Jasenovac bio, a nikako se do sada nije desio veliki film koji će tu priču da prenese i da ostavi pečat. Taj film će ostati posle nas i biće zapisan u vremenu. Velika je čast igrati u takvom projektu. Svi na setu su bili predani dušom i telom tome jer su shvatili značaj posla koji obavljamo - rekao je jednom prilikom glumac.

Jedan detalj iz filma o kome mnogi pričaju vam je možda promakao, a možda vas najviše ganuo. Ali, o čudu na snimanju - malo njih je dosad znalo.

Poslednja scena koju igra Zlatan Vidović kada je u reci, s krstićem u ruci, a gleda ka autobusu, zapravo je pravo malo čudo. A njoj je prethodilo jedno istinsko, na ranijem delu snimanja.

- Postoji scena kad ustaškom zapovedniku predajemo stvari koje smo našli kod leševa, a ja među leševima pronađem drveni krst. Scena je trebalo da se odvija tako da ja njemu dam krst, a on ga baci na mene i onda rez - objasnio je Vidović.

Foto: printscreen/fotomontaža

Po scenariju, Mile Ilić je, slušajući naređenja da se sve pronađeno kod pobijenih preda nadležnima - našao krstić na lešu, pružio ga potom ustaškom zapovedniku, on video šta je, pa pošto mu krst nema nikakvu vrednost, zavrljačio ga. 

- Međutim, kad je kolega to uradio, krst se zalepio za moje grudi! Samo sam se okrenuo i stavio ga u džep. Krst je kasnije proigrao kroz čitav film. Nije to bilo u scenariju, nego je valjda neka viša sila - rekao je Zlatan Vidović.

Dakle, uopšte nije bilo predviđeno da krst "zaživi", naročito ne na način na koji jeste. Trebalo je da padne na zemlju, da se time oslika rečenica "oni za Boga ne znaju", ali...

Film se završava rečenicom koja je ispisana dok simbolični voz mrtvih odlazi po snegu: "A Bog nije Bog mrtvijeh nego živijeh; jer su njemu svi živi", uz navođenje da je to iz 20. glave Javanđelja po Luki, 38. stih. Tu bi morala da se stavi jedna mala, ali važna intervencija. Ne ona da se "Njemu", Bogu, u Svetom pismu uvek pretpostavljalo veliko slovo, pa čak i kada se zamenicom oslovljava, nego jedna važnija. Nisu "Bogu svi živi", fali tu "u Bogu" svi živi. Slovo "u", dakle.  A važno je svako slovo, čak i kada ono predstavlja celu jednu reč.