SEĆANJE GENERALA LAZAREVIĆA NA RATNU GOLGOTU: NATO je hteo da nas uništi za 96 sati, DA NE OSTANE KAMEN NA KAMENU!

Foto: Tanjug/D. VOJINOVIĆ

General Vladimir Lazarević

Od tih strašnih dana prošle su 22 godine. NATO je napao na današnji dan, poslednje godine 20. veka. Bio je to rat Alijanse protiv jednog malog naroda, ali nadasve hrabrog i ponosnog. Nismo se dali, nismo dozvolili da nas neprijatelj satre. Jedan od onih koji za to imaju najveću zaslugu jeste i naš sagovornik.

Kad se seća te 1999, kaže:

- Imali smo antologijski patriotizam, vrhunsku taktiku, efikasno komandovanje, nasuprot najmoćnije vojne Alijanse na planeti. Možda nekima zvuči nesuvislo, ali sačuvali su nas herojstvo i hrabrost. Za one koji meni ne veruju otkriću da je čak i Pentagon u svom dokumentu u koji sam imao uvid konstatovao da su srpsku vojsku sačuvala 4M - maskiranje, manevar, mobilnost i moral. To su napisali njihovi vojni stratezi - otkriva u razgovoru za Srpski telegraf Vladimir Lazarević, nekadašnji komandant prištinskog korpusa i Treće armije Vojske Jugoslavije.

General Lazarević priznaje da ga na NATO agresiju asociraju četiri događaja (pogledajte okvir). Otkriva zašto je tog 24. marta 1999, kada je počelo bombardovanje Alijanse, bio u šoku dok je stajao pored načelnika Generalštaba VJ Nebojše Pavkovića u kasarni u Prištini i što je za njega najtužniji 10. jun 1999, kad je prištinski korpus napustio Kosovo i Metohiju.

Foto: Tanjug/D. VOJINOVIĆ

Geenral Vladimir Lazarević na KiM

- I 22 godine posle NATO bombardovanja tvrdim da je to bila zločinačka agresija na našu zemlju. Bez presedana u monstruoznosti zbog gađanja civilnih ciljeva. Njihov cilj je bio da za 96 sati poraze i ponize Srbiju, da ne ostane ni kamen na kamenu, ubiju 20.000 vojnika, pripadnika prištinskog korpusa na KiM. Nisu uspeli, za tri meseca ubili su 200 vojnika. I to je za nas veliki gubitak - priča Lazarević.

Slike koje nikada neću zaboraviti: 24. mart 1999. Početak agresije, raketni udar. Bili smo u klopci. U kasarnama, nisu nam dali da izađemo. Počeo je rat, a mi nismo imali odluku vrha države kako da se borimo. Ja sam bio u kasarni u Prištini. Pored mene je bio načelnik Generalštaba Nebojša Pavković. Zazvonio mu je telefon, zvao je američki diplomata Šon Birns, koji je tad bio šef posmatračke misije SAD na Kosovu (od 1998. do 1999). Tražio je da vojska preda oružje inače će biti uništena. Pričao je na srpskom. Razgovor je trajao sat i po, bio je snimljen. Mi smo bili u čudu. Nepunih sat i po vremena posle završetka razgovora počelo je bombardovanje. 9. i 10. april 1999. Veliki petak i Vaskrs Počeo je napad na Košare. Bila je to epopeja Kosovskog boja posle 610 godina. Stizali su izveštaji da se dešava Vijetnam uživo, da je tamo pakao. Bile su to borbe prsa u prsa. Sutradan sam bio tamo, na licu mesta. Bio je to pokušaj NATO da okupira KiM. Bezuspešan. Foto: Privatna arhiva Heroji karaule Košare od 26. maja do 2. juna 1999. Pošto nisu uspeli da prodru preko Košara, Pentagon je smislio operaciju "Strela" preko Paštrika. Protiv naših 400 vojnika. Ondašnji američki predsednik Bil Klinton održao je konferenciju na kojoj je kazao da su porazili 700 srpskih vojnika. Zamislite. Tako je funkcionisala njihova propaganda. Možda su pretvorili planinu u prah i pepeo, ali nisu uništili vojnike. Usledio je naš antologijski odgovor 2. juna, i tada je u Vašington postu izašao tekst u kom je konstatovano da Vojska Jugoslavije ne samo da je odolela žestokim napadima nego je neprijatelje pretvorila u kašu. 10. jun 1999. Dan kada je prištinskom korpusu stiglo naređenje da napusti Kosovo i Metohiju i svoje zone prepusti Kforu i Unmiku. To mi je jedan od najtežih dana. Iako je bio dogovor da naših 1.000 pripadnika snaga bezbednosti ostane na KiM, to nije ispoštovano.

General tvrdi da se sve vreme postavlja isto pitanje - zašto je taj zapadni, takozvani demokratski svet, krenuo na naš miroljub narod i državu:

200 VOJNIKA PRIŠTINSKOG KORPUSA POGINULO ZA TRI MESECA

- Glavnokomandujući vazduhoplovnih NATO snaga Majkl Šort je još 2000. iskreno rekao da Srbima na KiM, a to znači prištinskom korpusu, nismo mogli ništa, pa smo morali da gađamo civilne mete. Imam obavezu da kažem. Slava i hvala palim herojima. Mrtve moramo da poštujemo jer su dali najvrednije, a preživele da poštujemo, uz amanet da se ništa ne zaboravi.