HEROJ SA KOŠARA ŠERIF U KANADI! Bio bodigard i nekadašnje premijerke Ričel Notli!

Foto: Printskrin

 

Zastava je svečano postavljena u spomen-sobi jedinice, a među zaslužnima za ovaj podvig je i 44-godišnji diplomirani agroinženjer Vladan Stoiljković, jedan od junaka sa Košara, koji poslednjih 10 godina živi i radi u Kanadi i jedan je od svega petorice Srba zaposlenih u kanadskim bezbednosnim službama!

Složno bratstvo

Stoiljković je među četvoricom veterana 63. padobranske brigade koji su zastavu ponosno razvili na Dan državnosti Srbije, februara ove godine, na Nijagarinim vodopadima, i to uz prisustvo srpskog ambasadora i konzula, ali i gradonačelnika obližnjeg grada Niagara Fols. Avionom je prešao 3.500 kilometara, pa zato i ne čudi zbog čega mu nije bilo teško da sada pređe dodatnih 10.000 kilometara kako bi prisustvovao Danu svoje brigade.

– Biti deo 63. padobranske brigade je biti deo bratstva jedne od najhrabrijih i najuvežbanijih specijalnih jedinica na svetu. U Kanadi je nas četvorica iz jedinice i kada smo čuli da će naša zastava obići planetu nije bilo šanse da je i mi ne dočekamo i sa ponosom razvijemo. Primopredaju je inicirao Nemanja Jevremović, koji živi u Torontu, a priključio mu se i Milenko Gajić. Onda smo se uključili i Nebojša Andrić i ja. Mada živimo u sasvim drugom delu Kanade, dogovorili smo se da sednemo u avion i pređemo 3.500 kilometara da bi je Nebojša svečano preuzeo na Nijagarinim vodopadima, a ja je odneo za Edmonton i u saradnji sa našim sveštenikom u crkvi inicirao parastos i moleban za sve poginule pripadnike naše brigade – otkriva Stoiljković za Intermagazin.

U ovoj zemlji se obreo 2011. Ali, to je tek deo, gotovo filmske priče koja počinje 1997. godine kada je ostvario dečački san i postao pripadnik elitne 63. padobranske brigade iz Niša.

Šlem kao spas

Foto: printskrin

 

– Već sledeće godine sam se zaposlio u 72. brigadi za specijalne operacije sa idejom da se nekako vratim u svoju matičnu jedinicu. Međutim, ubrzo je započela agresija na Srbiju i mi smo poslati na Kosovo – počinje priču Stoiljković.

Kolege iz 63. padobranske je susreo relativno brzo – na mestu i u vreme koje je upisano u istoriju kao poprište jedne od najslavnijih bitaka srpske vojske – boja za Košare.

– Napad na ovu karaulu je započeo 9. aprila, a mi smo se tamo našli već 11. aprila. Ako postoji pakao, onda smo mi bili u njegovom grotlu. Goreli su i nebo i zemlja, ali nikome nije padalo na pamet da odstupi… Sećam se da sam generala, tadašnjeg komandanta 63, Iliju Todorova, zatekao za mitraljezom, a na položajima, uz vojnike su bile i mnoge druge starešine. Neprijatelju nismo dali ni pedalj naše zemlje – priča on, koji je na samoj granici Srbije i Albanije proveo dva i po meseca, do 2. juna – kada je samo, zahvaljujući ludoj sreći, preživeo direktan pogodak u glavu.

– Još u aprilu u jednom od artiljerijskih napada minobacačka granata je pala u naš rov. Od siline eksplozije odleteo sam nekoliko metara i spao mi je šlem. Da bih se zaštitio, uzeo sam drugi od saborca koji je poginuo. Šlem je bio mnogo manji, ali najvažnije je bilo da ga imam, da čuva glavu. Pokazalo se da me je to kasnije i spaslo od sigurne smrti – kaže.

Sve se događalo daleko ispred prvih rovova srpske vojske, na samoj granici sa Albanijom.

– Te noći sam sa dvojicom kolega otišao u izviđanje terena ispred naših položaja. Vratili smo se negde oko 5.30, a onda je stiglo novo naređenje da ponovo odemo u izvidnicu na istu tu lokaciju. Na nekih 300 metara od karaule Košare, u šumi, u deliću sekunde smo shvatili da su nam teroristi postavili zasedu. Video sam jednog od njih kako leži i drugog kako stoji iza njega i odmah uzvratio na vatru. Pokušao sam da se sagnem, a sledeće čega se sećam je da su me saborci vukli nazad u naše rovove. Posle su mi ispričali da su videli kako mi je metak ušao kroz prednji deo šlema, izašao na drugi i da su bili uvereni da sam mrtav. Zato su prvo odbili napad neprijatelja, čak i zarobili jednog od njih i izvukli me pri povlačenju. Tamo sam došao svesti i na svom šlemu zaista video dve rupe. Na sreću, metak me je samo “podšišao”.

Pomoć Milenka Pavlova

Foto: printskrin

 

Ipak, zbog zadobijene kontuzije, Stoiljković je hitno prebačen sa linije u sanitetsko vozilo koje se nalazilo u blizini. I rat je uskoro završen, a on se u civilstvu posvetio radu u komercijali. Sve do 2011.

– Te godine sam shvatio da moram nešto da promenim u životu. Bukvalno u roku od tri dana sam odlučio da dam otkaz i otputujem za Kanadu mada tamo nisam poznavao apsolutno nikoga. Kada me je prijatelj, glumac Milenko Pavlov pozvao, jer je te nedelje trebalo da se nađemo u Pančevu, nije mogao da veruje gde sam. Posle dva dana zazvonio mi je telefon i javio se Dragan Gergijevski. Sada smo odlični prijatelji, ali tada o njemu ništa nisam znao, čak ni to da je glavni organizator svih pozorišnih predstava i gostovanja srpskih glumaca u Kanadi. Milenko mu je dao moj broj i zamolio da mi pomogne. Našli smo se i prvo što me je pitao bilo je: “Šta znaš da radiš?” Peti dan mog boravka u Kanadi bušio sam beton. Od siline tih vibracija meni su se ruke tresle i kada bih ispijao kafu. Ali, bio sam srećan. Tu sam proveo prvih osam meseci mog novog života.

Kako se još u Beogradu zabavljao sa sadašnjom suprugom Brankom,koja je tada završavala diplomatiju na Fakultetu političkih nauka. Vladan je na svaki način pokušao da pronađe drugi posao koji bi mu omogućio boravišne papire, ali i mogućnost da mu se pridruži.

– Jednog vikenda sam otišao na Sajam poslova i bukvalno nisam mogao da odvojim pogled od glave losa. Nikad ranije nisam video tu životinju. Prišao mi je neki čovek i pitao da li može da mi pomogne. Objasnim mu da tražim posao, a njegovo prvo pitanje je bilo: “Da li sam sposoban da radim pod pritiskom?” Mislim se, može li biti većeg stresa od onog iz rata. Tako sam završio obuku, a zatim i počeo da radim na naftnim platformama. Zahvaljujući tom poslu, napravljeni su mi i osnovni papiri za boravak. Zarada je bila odlična, ali smene su trajale po 21 dan sa samo dva slobodna dana.

Svojevrsna atrakcija

U tom periodu je stigla i sadašnja supruga, zatrudnela je i Vladan je odlučio da pronađe drugi posao da bi više vremena mogao provoditi sa njom.

– Postao sam vozač kamiona. Prvo sam prevozio cisterne goriva, a zatim u jednom rudniku kamione od 420 tona. Pošto volim oružje, brzo sam otkrio lokalnu streljanu i kada sam prvi put otišao tamo, bio sam zapanjen jer se kod nas obično puca sa 25 metara, a tamo su rastojanja: tri, pet, sedam i 15 jardi – najviše 10 metara. Bio sam svojevrsna atrakcija jer sam jedini pucao sa duplo veće razdaljine od njih, a pritom bio daleko precizniji. Posle nekoliko nedelja prišao mi je neki čovek, sada mi je to veliki prijatelj, narednik Ben, i pitao: “Je li vi to pucate istočno-evropskim stilom?” Mislim se: “Koja je ovo budala”, ali mu uljudno odgovorim da nije, i okrenem se. Međutim, on mi se predstavi, pokaže službenu policijsku značku, i pita da li bih pucao za njihov tim. Ja u čudu, pitam za koji to tim, reče: “Pa za naš, policijski tim.” Bio sam u neverici, ali mi je objasnio da je to moguće ukoliko se učlanim u njihov streljački klub. Na prvom takmičenju na kome sam učestvovao osvojio sam prvo mesto i dobio neku statuu. I dalje je čuvam. I sad mi je smešno kada se setim toga. Ja u šortsu, a svi oko mene, kao u američkim filmovima, “specijalci”, u nekim maskiranim uniformama, sa opremom vrednom više hiljada dolara… Tada sam gađao iz snajpera i ovaj što je bio zadužen za kontrolu, kada sam završio seriju, pita me iz koje sam agencije, misleći valjda da sam neka bezbednosna služba, šta li. Ja mu nonšalantno kažem da sam iz Trimca i tako se završi naš razgovor. Kada se završilo takmičenje, prilazi mi i u poverenju pita: “Šta je to Trimac?” Umalo se nije onesvestio kada sam mu rekao da sam vozač kamiona – smeje se on.

Stoiljković ni sam ne zna na koliko je takmičenja učestvovao i koliko je bilo prvih mesta. Međutim, to poznanstvo i činjenica da zna dobro da puca bili su mu dovoljna preporuka da 2015. još jednom promeni zanimanje i postaje šerif!

– U Kanadi je već počela da se oseća ekonomska kriza i ja pozovem narednika i pitam ga da li bi mogao da mi nađe neki posao, misleći da su policiji uvek potrebni zatvorski stražari. Posle par dana mi se javio da se prijavim na Policijsku akademiju, za najstarije policijsko zvanje čuvara reda – šerifa. Te godine sam se upisao na “Alberta Justice and Solicitor General Training Academdž”. Prijemni ispit traje osam sati, a nakon toga sledi veoma zahtev program obuke sa mnogo situacionih testova i vežbi.

Ipak, uz marljiv rad, Vladan Stoljković je završio Akademiju kao jedan od najboljih u klasi i u Alberti počeo da radi kao šerif. Ubrzo je i napredovao u službi, ali i saznao da nije i jedini Srbin koji je u kanadskim bezbednosnim službama.

– Ukupno nas je petorica Srba. Jedan je u Federalnoj policiji, a ostali na zaduženjima u svojim okruzima. Među nama je i bivši pripadnik Legije stranaca, deminer koji je u Avganistanu proveo čak dve godine. Sa većinom sam u kontaktu – priča naš sagovornik, jedan od heroja sa Košara.