POSLEDNJE REČI JOSIPA BROZA TITA 30 GODINA SU BILE DRŽAVNA TAJNA! I danas se nagađa našta su se odnosile!

U vreme bolesti Josipa Broza Milomir je bio mlad vojni lekar. Smešten je na dužnost dežurnog lekara pored postelje Josipa Broza Tita u bolnici u Ljubljani. Njegov posao je bio da sve zapisuje, od terapije lekara koji dolaze da obiđu maršala, pritiska, opšteg stanja, šta doktori prepisuju kao spas.

- Sve oko njegovog lečenja držalo se u tajnosti. Kada me je supruga posetila na Brdu kod Kranja nisam smeo da joj kažem da će Titu sutra biti amputirana noga. Nikad se nije znalo ko vas sluša – počeo je svoju priču doktor Stanković dodajući da su im i u bolnici govorili da ne žure hodnicima jer ih novinari gledaju kroz prozor, i ne smeju da saznaju ako se događa nešto hitno. Upravo je doktor Stanković bio taj koji je prvi primetio da Titovo levo stopalo ne izgleda dobro.

– Radilo se o okluzivnoj angiopatiji. Nije to bila dijabetična koju je on imao na potkolenici. Ta okluzivna angiopatija je značila da je njemu zapušen krvni sud koji mu hrani nogu. To je bilo na butnoj arteriji i bila mu je ugrožena noga. Ja sam bio odgovoran i morao sam nešto da uradim. Pokušao sam da ga nagovorim da pristane na konzilijum, ali Tito je stalno govorio da se sa tim sačeka, da će to proći – sećao se doktor.

Tito je ubrzo potom doživeo strašan bol u nozi kao nikad do tada. Stanković je to iskoristio da objasni maršalovom ađutantu šta je video i tek zajedno su uspeli da ga ubede da ga pregleda konzilijum lekara.

Foto: Printskrin

 

– Došla su i dva vrsna stručnjaka iz inostranstva. Jedan je došao iz SAD – to je bio doktor Majkl Debejki, dok je iz Rusije došao doktor Marat Knjazev. Debejki je pregledao nogu i cirkulaciju, dok ga je Knjazev pregledao celog. Na kraju su rekli da je Tito u dobrom stanju, ali da je noga ugrožena. Debejki je rekao da, pošto Tito ne pristaje ni našta drugo sem na lekove, pokušaju sa jednim bajpasom koji je on ostavio našim lekarima. Ali je rekao da upozore Tita da će, ako sve to ne uspe, morati da mu seku nogu. S druge strane, Knjazev je rekao da je terapija dobra i da je treba nastaviti uz kontrolu noge – ispričao je Stanković.

Titov najveći strah, seća se doktor, bio je da ostane bez noge.

- Rekao nam je: "Ako moja noga ode, ja ću sam sebi presuditi!" Kad je trebalo da ode u bolnicu mi smo mu sklonili pištolj koji je tajno čuvao u jednoj torbici. Niko nije smeo da mu kaže da noga mora da se amputira, nego su produžavali terapiju u nedogled koja ne pomaže. I sve tako je bilo dok se noga nije osušila, a kad se osušila ona je otrovala organizam - smatrao Stanković.

Upravo to što se odugovlačilo sa amputacijom trajno je uništilo zdravlje jugoslovenskog maršala.

– Velika greška je bila što mu se izlazilo u susret da se leči lekovima, a ne hiruški… Ta arterija je mogla lako da se otpuši. Ja bih to mogao da uradim, ali nisam imao kompetencije, a to ni Tito ne bi dozvolio – ispričao je doktor Stanković. Upravo tu, sedeći pored Titovog bolničkog kreveta koji će postati i njegov samrti odar, Stanković je čio i poslednje reči Josipa Broza.

Kad je video da je sve propalo njegove poslednje reči su bile: "Šta sve ovo treba da znači!" E sad, da li se to odnosilo na neke odluke koje je donosio ili na lekare koji su mu obećavali da će terapija uspeti, ne znam. Sredinom februara 1980. Tito već nije mogao da govori i do kraja života je bio u veštačkoj komi. Ravna linija se pojavila 4. maja u 15.05 – prisetio se Stanković.