KOŠARE: Bitka koja i posle 23 godine traje!

Nakon odbrane Košara, broj poginulih je rastao, sa čim je najbolje upoznat komadant teritorijalne odbrane Košara, Ljubinko Đurković, živi svedok svih dešavanja od aprila do juna 1999. godine pa i kasnije.

- Na Veliki petak, 9. aprila, u ranim jutarnjim satima, započeo je demonstrativni napad na pravcu Karaula - Morina. Tada su se dogodila prva artiljerijska dejstva, a nakon toga je usledio i napad na pešadiju. Bitka za Košare trajala je ukupno 67 dana, a prvi udar je prihvatila Granična četa koja, pod naletom 131. i 137. brigade UČK pod kontrolom NATO-a, nije izdržala bez obzira na to što su 9. aprila uvedene sveže snage. Dodati su im delovi policijskog 5. bataljona iz Beograda i drugi delovi bataljona 125. motorizovane brigade - priča Đurković.

Konačno, 10. aprila zaustavljeno je napredovanje UČK jedinica na našoj teritoriji, a 11. se krenulo u protivnapad.

- Protivnapad je izveden 11, 12, 13. i 14. aprila kada su jedinice oslobodile zauzeti prostor. Ova teritorija je kontrolisana vatrom naših jedinica, a do 19. aprila se stabilizovala linija fronta od kada su se vodile svakodnevne borbe. Sporadične borbe na delovima fronta širine 20 kilometara, bile su pod dejstvom avijacije, dok su se bitke na terenu odvijale neprekidno - kaže Đurković i nastavlja:

- Karakteristično je i da je drugi motorizovani bataljon, u čijem je sastavu bila granična četa, šezdeset i sedam dana neprekidno boravio u rovovima. Druge jedinice zajedno sa petim, pedeset drugim i stotinu dvadeset i petim bataljonom smenjivali su se u određenim periodima, na 7, 10 i 15 dana. Važno je da istaknem da je pedeset drugi vojno-policijski bataljon prištinskog korpusa dao svoj doprinos u protivnapadu 14. aprila. Tada je svaki vojnik svojom požrtvovanošću doprineo da se front stabilizuje.

Foto: Promo

Član tog 52. bataljona vojne policije za specijalne namene, pripadnik prištinskog korpusa, Žarko Radonjić iz Subotice zarobio je teroristu i predao ga bezbednjacima. To je bio jedini zarobljen, potpuno naoružan terorista na Košarama.

Kako je Radonjić istakao, tada je imao svega 19 godina. Kuću nije video trinaest i po meseci, a u vojsci je napunio 20. Kada se priseti, naježi se trenutka kada je na 8-10 metara video potpuno naoružanog teroristu. Tog dana je akciju vodio major Steva Kopanja, komandant vojne policije.

- Teroristi sam naredio šta da radi. Pošto je iz okoline Peći, razumeo je. Tek tada sam ga zarobio, a video sam i da su dvojica mrtva u zaklonu. Odmah je dotrčao Nemanja Borota iz Sombora i Željko Tošić, po kojem jedna ulica u Smederevskoj Palanci nosi ime. Vezali smo ga i predali starešinama. Pre nego što smo ga predali bezbednjacima, nagovorili smo ga da izađe na proplanak, i da javi svojima da se predaju.  Međutim, oni su počeli da ispaljuju rafale prema njemu. Nisu ga ubili. Povukli smo ga nazad, vezali lisicama i predali komandi - ispričao je jednom Radonjić. 

Foto: Promo

Prošle godine na Pešteru, tik uz predsednika Aleksandra Vučića bili su upravo ovi preživeli borci. Komandant Ljubinko Đurković podsetio je da je 108 ljudi izgubilo živote, nazvavši ih nebeskim vitezovima i besmrtnim herojima, kao i da je njih 265 ranjeno za tih 67 dana ali da bitka i dalje traje.

- Rat traje i posle rata ili Košare su bitka koja još traje. Jer je čak 47 vojnika izgubilo život posle rata, od kancera, posledica ranjavanja i stresa koji su doživeli tamo. Moram da kažem da nam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, za razliku od mnogih drugih i samog državnog rukovodstva, ukazuje čast i poštovanje, i to svuda. Nije to učinio samo prošle godine na Pešteru, nego je on došao i na Dan junaka Košara 14. juna na otkrivanje spomenika preko puta Kliničko-bolničkog centra "Dr Dragiša Mišović" pred sam odlazak u Brisel. I bio je sa nama na otkrivanju spomenika i odavanju pijeteta i pošte svim nastradalim ljudima. I na svim značajnim skupovima on nam odaje zahvalnost - kaže Đurković.

I danas 23 godine kasnije, kaže da je Košare bitka posle bitke. Zašto?

- Treba da se izborimo za status u društvenoj zajednici, za borce u celini, ali posebno za pakao koji su doživeli borci na Košarama. Treba da se izborimo za njihovo kontinuirano zdravstveno osiguranje i minimalnu egzistenciju jer oni su izgubili psihofizičku kondiciju i nisu više kadri da privređuju u svojoj struci u dovoljnoj meri kako bi obezbedili za sebe i za svoju porodicu sigurnu egzistenciju.