U CARSTVU PRASETINE BEZ KOSTIJU! FENOMEN: Na mestu gde se rezerviše meso, a ne mesto... (VIDEO)

Da li biste prešli 50, 100 ili 200 kilometara zbog prasećeg pečenja. Prvi odgovor je svakako ne, ali taj odgovor pada u vodu u najmanje jednom slučaju.

Ekipa Republike nije prešla pomenutih 200 kilometara, ali smo se u Borči uverili kako se sprema (a, bogami, i kako se slasno jede) prasetina bez kostiju. Otkošćena, da sve bude opisano u jednoj reči. Neki to zovu i prasećom bajaderom, međutim, Jovan Vasić, koji nas je ugostio u svom restoranu BSK, objasnio nam je da između ova dva pojma postoji i te kakva razlika.

POMIJE I KUKURUZ

Uglavnom, naša ekipa bila je tamo gde se, kako kažu (i zaista je tako), rezerviše meso, a ne mesto. Zašto se rezerviše? Pa zato što, ističe naš sagovornik, uzima samo dobro odabrane prasiće (za početak, ne smeju biti hranjeni pomijama ili kukuruzom), a kad ih nema dovoljno, prosto peče i prodaje koliko ima.

Ako u priču uđemo hronološki, vraćamo se u 2020, godinu korone, i onda ćemo polako do današnjeg dana, kada Vasić godišnje kupi, iseče, ispeče i posluži 12.000 prasića. Put vremenski kratak, ali, naglašava, nimalo lak.

- Sve je krenulo od ljubavi. Zvuči kliširano, ali u ovom slučaju reč je o ljubavi prema hrani i konzumiranju hrane. Najpreciznije, prema pečenju. Jeo sam ga ne znam ni ja koliko i onda je došla korona. Ovde na stadionu Fudbalskog kluba BSK imao sam kafanicu, da tako kažem, gde su gosti dolazili da popiju piće i odlazili. Subotom je neka ekipa igrala fudbal i jednom su me zamolili da im uzmem i ispečem jagnje u nekoj pečenjari, a oni bi platili salatu i piće - počinje priču za Republiku Jovan i nastavlja:

- Tako je i bilo, sutradan sam predložio mom tada jedinom radniku da uzmemo još jedno jagnje i, da ne dužim, pošto gazda pečenjare nije hteo da nam ga ispeče, misleći da prodajemo jagnjetinu, ja sam ga doneo u kafanu koju je držao moj otac, ubacio u neku staru furunu za krompir i ispekao. Svi su prste polizali i tako je sve počelo.

Foto: Vladimir Lukić

Uglavnom, ubrzo je Jovan s jagnjića prešao na prasiće:

- Najveći štos je ispao u tome što sam, zajedno s kumom, prepravio i podesio tu peć i od tada je kroz moje ruke prošlo ko zna koliko prasića. Sve sam radio sam i sve svoje radnike sam lično obučio.

SAMO KONKRETNO

Prelazimo na konkretne stvari, pa pitamo u čemu je tajna pečenja za koje se otimaju.

- Pre svega, prase ne sme biti teže od 20-21 kilograma. Po mogućstvu žensko, što, naravno, nije uvek, pa čak ni najčešće, moguće obezbediti. Zatim je bitna procedura klanja, jer ona ne sme da traje predugo, odnosno prase ne sme da doživi stres. Tu je i temperatura na kojoj se prase šuri. Pa, naravno, pečenje, vađenje kostiju, nakon toga i sečenje. A najveća tajna je u mojim pećima, poteklim od one stare furune za krompir. Prase je u peći na ražnju, kao i na otvorenom, ali se ne okreće, već imamo četiri pozicije, koje menjamo na 15-20 minuta - objašnjava naš sagovornik.

Foto: Vladimir Lukić

 

Da ne dužimo, na slikama koje prate ovaj tekst i sami ćete sve videti. Ako se vratimo na početak, tajna je ipak u ljubavi... U ovom slučaju, ljubavi prema pečenju!