MARIĆ OTKRIVA ŠTA SU MU PORUČILI AMERIKANCI: Srbi, drčni ste kao da imate 20 nuklearki!

Foto: Tanjug

Milomir Marić

Naš sagovornik je tu vašingtonsku stranu priče čuo još krajem osamdesetih, baš kada su u SFRJ svi bili zadovoljni merama Ante Markovića i platama od 2.000 marka.

- Sećam se razgovora sa američkim direktorom Instituta za strateške studije Edvardom Lutvikom. Držao je predavanje u Italiji. Sve se dešavalo u vreme Ante Markovića, kada su plate bile 1.000-2.000 maraka, bio sam tada oduševljen. Međutim, Lutvik mi kaže da je to neka zabuna. Vi ste, kaže, predviđeni za maksimum 200 maraka. Posle 20 godina, ispostavilo se da je bio u pravu.

Na osnovu čega je dao takvu procenu?

- Već tada se znalo da je to nemoguće jer nemamo prosperitetnu privredu. Mogli bismo da imamo tolike plate samo ukoliko bi nam oni dali te pare. Otvorile su mi se oči. Već je počela satanizacija Srba. Lutvik mi na sve to kaže: "Vi ste mnogo simpatični, ali tako kako se vi ponašate trebalo bi da vas ima 80 miliona, da imate razvijenu privredu i da imate 20 atomskih bombi".

A šta ste vi njemu odgovorili?

- Pa kako oni mogu, kako Amerikanci mogu... Nismo shvatili da smo mi u njihovim očima jedna komedija. Kada su naši praksisovsci odlazili na zapad, oni su se vraćali puni kritika. Govorili su da je ovde u Jugoslaviji centar sveta, a da tamo eksploatišu radnike. Ispalo je da su pametniji bili naši gastarbajteri, fizički radnici, polupismeni, sa četiri razreda osnovne škole. Oni su blagodeti zapada odmah shvatili, za razliku od tih naših profesora. Odmah su shvatili šta je na zapadu dobro, kako da uzmu stan, kako da žive od socijalne pomoći, znali su rupe u zakonu...

Kažete, otvorile su vam se oči. Šta ste videli?

- Kada sam video šta se dešava, setio sam prvih svojih putovanja po zapadu. Nikada me nisu interesovali normalni ljudi, uglavnom sam se družio sa neprijateljskom emigracijom, raznim teroristima, ustašama, četnicima. Ručao sam i večerao sa njima, čitao sam njihove novine. Jednodušno su govorili da se Jugoslavija i demokratija isključuju. Mislio sam da nisu normalni, da kad pobedi demokratija i budu višestranački izbori, da će tada zemlja da se učvrsti. Govorili su da je to nemoguće. Ako se dozvoli samoopredeljenje, svako će da ode na svoju stranu. Ja sam pak mislio da je ideja prosperiteta jača od tih prevaziđenih nacionalističkih zabluda. Međutim, pokazalo se da je to neuporedivo slabije, kao što je mržnja uvek jača od ljubavi, razuma...

Ali stvari su krenule suprotnim smerom.

- Očekivao sam da će razum prevladati, da ćemo biti prva zemlja koja će ući u EU. Mi smo civilizacijski tada bili spremniji za ulazak nego što smo sad, kao poslednji. Pozdravljao sam sve te ljude koji su rasturili Jugoslaviju, mislio sam da će to biti simboli preporoda.

Foto: wikimedia.org/Archive of Yugoslavia

Ante Marković

Te zemlje su nas pretekle.

- Mi smo u te zemlje odlazili kao američki milioneri, jesmo bili Amerikanci za te nesrećne zemlje iza gvozdene zavese, ali po crnom kursu menjali smo devize za lokalnu valutu. Ponašali smo se kao američki turisti i u Moskvi i u Varšavi i u Sofiji. Gledali smo sa visine. Kada nam je prvi put zabranjeno da letimo sa beogradskog aerodroma, kada su uvedene prve sankcije, počeli smo da idemo u svet preko Budimpešte. U početku, išli smo nekim seoskim putevima, sretali smo konjske zaprege, volovi vuku neka kola, svi u prašini stignemo do aerodroma nekim prečicama... Ali već godinu, dve kasnije do budimpeštanskog aerodroma stizali smo auto-stradom modernom kao na zapadu. Ljudi napadaju razne neprijatelje koji su rasturili Jugoslaviju, ali niko od nas se ne pita zašto su se svi razbežali od nas.

Nismo naučili lekciju?

- Mi smo izginuli ne prihvatajući nešto što je neminovno. Da smo prihvatili sve što su nam nudili naši neprijatelji, bolje bismo prošli.