UBIJAJU JEDAN NAROD! Šta je Viktor Igo još 1876. pisao o Srbiji

Srbija se nalazi u jednom od najtežih trenutaka u svojoj istoriji, pritisnuta sa svih strana, a istorijska stradanja srpskog naroda su zaboravljena. Tovare nam teret genocida, mada smo kroz vekove baš mi bili žrtve istrebljenja, o čemu je 1876. pisao veliki francuski pisac Viktor Igo.

Osuđujući ćutanje i licemerje velikih sila, u potresnom tekstu "Za Srbiju" ukazao je na jezive zločine turske imperije nad Srbima i među prvima digao glas protiv nepojmljivih zverstava. I tada, kao i sada, golgota je prolazila bez reakcije takozvanog civilizovanog sveta.

- Postaje nužno da se pažnja evropskih vlada privuče na jednu stvar koja izgleda tako sitna, da vlade ne smatraju da su dužne da je zapaze! Ta stvar, to je ova: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoči? Svedok je jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide - pisao je Igo u jeku srpsko-turskih ratova.

Pozivajući da se prema svakoj divljačkoj vladi mora postupati kao divljoj zveri, on je upozoravao:

- U ovom trenutku, sasvim blizu nas, gotovo na naše oči, vrše se pokolji, pali, pljačka, istrebljuje; kolju se očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci; deca, koja su suviše mala da se mogu prodati, sabljom se polove na dvoje; porodice propadaju u ognju svojih kuća; čitava jedna varoš, Balak (Aleksinac, prim. aut.), za nekoliko časova svedena je od devet hiljada stanovnika na hiljadu i trista duša; bremenim ženama otvaraju utrobu, da bi ubili tek začetu decu, na javnim mestima stoje čitave gomile ženskih skeleta, na kojima se vide tragovi kasapljenja, psi po ulicama glođu lobanje silovanih devojčica.

Foto: Étienne Carjat

Potom konstatuje da "vlade mucaju svoj odgovor".

- Nama je to mucanje poznato. Oni kažu: Preteruje se. Preteruje se, dabome. Varoš Balak (Aleksinac) nije istrebljena za nekoliko časova, nego za nekoliko dana; kaže se da je spaljeno dve stotine sela, a međutim nije spaljeno više od devedeset i devet; pominje se kuga, a, u stvari, vlada tifus; sve žene nisu silovane, ni sve devojke prodane, nekoliko ih je uteklo. Istina je da su škopili zarobljenike, ali je i istina da su im i glavu odsekli, što stvar ublažava; dete, za koje se priča da je bacano sa koplja na koplje, u stvari je bilo nabodeno na bajonet. Naposletku, zašto je trebalo tom narodu da se buni? Zašto jedno stado ljudi ne dopušta da se sa njim postupa kao sa stadom životinja? Zašto, itd. - sarkastično zaključuje veliki pisac.