ADA KALE, OSTRVO BEZ KRAĐA I SVAĐA! Kako je pod naletom vode nestala poslednja turska enklava u Evropi!

Za našu istoriografiju, Ada Kale je bilo mesto na kome se okončao najstrašniji period naše prošlosti; za stanovnike ostrva, one koji su se poslednji iskrcali s njega, bio je to raj na zemlji, mesto gde je svako živeo u skladu s prirodom, u miru sa sobom i s drugima; za njihove potomke kopno usred Dunava je izgubljena Atlantida, mesto koje više nikada i niko neće videti. I gotovo da su svi u pravu.

Kada je zbog potrebe izgradnje hidroelektrane Đerdap 1970. iseljeno i potopljeno, ostrvo je pripadalo Rumuniji. Ali, daleko od toga da su mu bili i jedini vlasnici. Duže od 500 godina za njega su se borili Austrijanci, Turci, Mađari, Srbi... Ostrvo u tekijsko-orašovskoj kotlini, poprečeno između sipske i đerdapske klisure, dugačko svega 1.750 i široko oko 500 metara, imalo je važan strateški položaj. Verovalo se da onaj ko njime gospodari vlada i plovidbom donjeg toka Dunava. Za osvajače je to imalo presudan značaj, ali ovdašnji živalj za to nije mario. Jedino su strepeli od samih zavojevača jer im nijedan nije doneo dobro.

Foto: Profimedia

Gubilište dahija

Tako je bilo i leta 1804, kada su se na njihovo ostrvo, mimo njihove volje, iskrcale zloglasne dahije. Bežeći od ustanika, a još više od odluke Porte i carskog izaslanika Bećir-paše da budu pogubljeni zbog okrutne vladavine u Beogradskom pašaluku koja je i doprinela podizanju ustanku, Kučuk Alija, Mula Jusuf, Mehmed Fočić i Aganlija, iskrcali su se na Adu Kale i nastavili s terorom. Na sreću stanovništva, ne zadugo.

Komandant ostrva Redžep-aga dojavio je Karađorđu gde se dahije nalaze, a ovaj je ovlastio vojvodu Milenka Stojkovića da se s njima obračuna. S družinom od 27 odabranih momaka i desetinom vojnika koje je odredio turski zapovednik, vojvoda se u noći između 25. i 26. jula najpre javio Redžepovom stricu Ibrahimu. Predao mu je pismeno naređenje Bećir-paše i Redžepovo pismo, u kojima je objašnjeno zašto je došao i ko ga šalje. Uplašeni Turčin je otkrio gde su se dahije sakrile i iste noći su likvidirane. Predanje govori da je bitka bez prekida trajala punih osam sati.

Foto: Wikipedia

Kao potvrda da je s dahijama svršeno bile su i njihove odsečene glave koje su poslate u Beograd i predate adakalskom komandantu, Redžep-agi. Zapravo, donete su samo tri jer je Aganlijina glava ispuštena prilikom pranja i zauvek je završila u Dunavu.

Tokom svoje istorije Ada Kale je često menjala gospodare. Završetkom balkanskih ratova 1913, vraćeno je Austrougarskoj, ali je samo desetak godina kasnije 1923, željom stanovnika ostrva, pripalo Rumuniji. Ipak, većina stanovništva činili su Turci, zbog čega je smatrano i poslednjom turskom enklavom u Evropi. Njihovo prisustvo nije smetalo da se ubrzo, kraj njih, nasele i Srbi, Rumuni, Bugari i druge pridošlice.

Ostrvo ruža

Ostrvo je bilo oaza miroljubivih ljudi koje niko nije dirao. U sredini gde niko nije mario ko je i kakve vere, zajedno su živeli pravoslavci, muslimani i Jevreji. Bez uplitanja politike i verskih poglavara, živeli su mirno i spokojno. Međusobno su se poštovali i pomagali, ne pamti se da se iko s nekim posvađao. O krađi ili o nekoj težoj vrsti kriminala nije bilo ni pomena.

Ada Kale bila je i ostrvo ruža. Bilo ih je na sve strane, a žitelji su od njih pravili ratluk, ulja i parfeme. Za svoje proizvode imali su i kupce. Smešteni na tromeđi država ovde su često dolazili Rumuni, Jugosloveni i Bugari. Šetali su kaldrmisanim ulicama, probali nargile, alvu, džem od smokava i ratluk od lešnika. Sve što bi proizveli, meštani bi lako prodavali turistima, kojih je iz dana u dan bivalo sve više, jer su Adu Kale smatrali i "Orijentom u srcu Evrope".

Foto: Wikipedia

Bavili su se uzgajanjem autohtone sorte vinove loze, ali i duvana. Na Adi je postojala fabrika cigara koje su se kvalitetom merile sa kubanskim. Uzgred, bavili su se pčelarstvom i ribolovom, ponajviše trgovinom, pa i krijumčarenjem. Reklo bi se, pravi Eldorado koji je trajao sve do sredine prošloga veka. A onda je najavljen potop.
Na skupu u lokalnoj džamiji 1963. godine, saopštene su im namere Rumunije i Jugoslavije da se izgradi zajednička hidroelektrana i potrebi da se ostrvo potopi. Ljudi su bili u neverici, nastao je muk, ogorčenje i bes. Nisu pomogla ni uveravanja da će sve biti kao nekad, da će se nova naseobina formirati na ostrvu Šimijan, takođe na Dunavu, 18 kilometara nizvodno od Turn Severina.

I zaista, ubrzo nakon obaveštenja o potapanju, prionulo se zahtevnom i skupom poslu da se delovi austrougarske tvrđave, jedno od prepoznatljivih obeležja Ade Kale, kamen po kamen, prenesu na ostrvo Šimijan. Preseljeno je i groblje, izgrađena je i nova džamija. Vlasti su se dobrano potrudile da odlazak s vekovnih ognjišta bude što bezbolniji, ali nije vredelo. Koliko je poznato, niko se s Ada Kale na ovo ostrvo nije preselio.
Većina žitelja se iselila u Tursku, jedan broj je otišao u Rumuniju, a preostali su se preselili u Srbiju ili su se rasuli širom sveta. Pre nego što će se i poslednji stanovnik iseliti sa Ade Kale odlučeno je da se jedna od najvrednijih relikvija, tepih dug 15 i širok šest metara, poklon sultana Hamida Drugog, kojim je darivao njihovu džamiju, pokloni džamiji u Kostanci, na obali Crnog mora. Ubrzo potom, 1970. godine, nekadašnji ostrvski raj završio je pod talasima Dunava.