OD PORODIČNIH PROSLAVA DO DVORSKIH BALOVA: Kako su žene izašle iz kuća i postale važan deo društvenog života!

Društveni život u Srbiji 19. veka, naročito tokom njegove prve polovine, gotovo da nije postojao. Ako zanemarimo sabore, slave i porodične skupove, žene su mahom bile vezane za kuću, dok bi se muškarci, povremeno, sastajali po mehanama, krčmama i hanovima. Izuzimajući oblasti pod upravom austrijske carevine, gde su uveliko dopirali uticaji Pešte i Beča, južno od Save i Dunava teško da je iko i čuo za koncerte, pozorišne predstave ili balove.

Prvi dvorski bal u Šumadiji održan je 1834. u Kragujevcu, u zgradi Narodnog suda, a neposredan povod bilo je odlikovanje koje je knjaz Miloš dobio od Porte. Osim članova i prijatelja dinastije Obrenović, uglednih članova kragujevačke varoši i brojnih činovnika, svečanosti su prisustvovale i pojedine diplomate, a čitavo veče je, po zapisima hroničara, proteklo uz veliko slavlje, pesme, igre i opštu pucačinu iz prangija i kubura. Ipak, najzanimljivije je to što su svečari pozvani da na skup dođu u društvu svojih supruga.

Međutim, kako izgledaju pravi balovi, knjaz Miloš je shvatio tek kada su ga proterali iz Srbije. I čini se da su mu se neobično dopali jer je uskoro počeo i sam da ih organizuje. Prvi svetosavski bal održan je u Beču 1846, a ponovljen je već naredne zime. Te 1847. balu je prisustvovalo više od 3.000 gostiju, a među zvanicama su, pored vremešnog Vuka, prisustvovali i njegova kći Vilhemina Mina Karadžić, vladika Petar Petrović Njegoš, pesnik Branko Radičević i brojni drugi uglednici.

Balovi u senci politike

Ne sumnjamo da je ostarelom knjazu prijao ples s mladim bečkim frajlama, ali je iza svega, kao i uvek kada je reč o rodonačelniku dinastije, stajala politika. Naime, knjaz se nikada nije odrekao ambicija da se vrati na srpski tron, bilo mu je važno da okupi i uz sebe ima viđenije Srbe u Beču, a za tako nešto, pokazalo se, najpogodniji su bili upravo balovi.

Skrštenih ruku nije sedela ni suparnička, tada vladajuća dinastija Karađorđević. Ponajviše zahvaljujući kneginji Persidi, supruzi kneza Aleksandra Karađorđevića, Beograd je sve više pratio i usvajao evropske trendove. Naravno, kada je reč o modi, vazda su prednjačile žene, pa je tako bilo i ovoga puta. Kako njihovo prisustvo u kafanama nije bilo poželjno, počele su da organizuju kućne "igranke". Na njima se čitala poezija, svirao klavir, držalo slovo o domaćim poslovima i podizanju dece, a u tome su im se ubrzo pridružili i muškarci. Zahvaljujući njima, ženske žurke su s vremenom postale mešovite, da bi se usled brojnosti učesnika ubrzo iz privatnih kuća premestile u kafane i hotele.

Ipak, pravi beogradski balovi pojavili su se tek s povratkom dinastije Obrenović. Pod pokroviteljstvom kneginje Julije i kneza Mihaila Obrenovića, 1860. organizovan je jedan od prvih Svetosavskih balova u Srbiji. Po sećanju savremenika, na programu su bile čak 34 različite igre, a sve je započelo srpskim kolom. Ovo je važan podatak jer su se na prethodnim zabavama mahom plesalo uz valcere, kvadrile, polke i druge moderne igre, ali su kola izostavljena jer nisu bila nobles za novokomponovanu gospodu. Jačanjem nacionalne ideje i patriotizma u Srbiji, kolo je postalo ne samo poželjno već i neizostavno.

Preteča društvenih mreža

Međutim, balovi se nisu organizovali samo za elitu. Još tokom 18. veka, austrijski car Josif II dozvolio je da se širom monarhije, pored plemićkih nobl zabava, mogu održavati i radnički, građanski i zanatlijski takozvani purgerski balovi. Upravo takav održan je i u jednoj zemunskoj kafani, davne 1727, i verovatno bi se odavno na njega zaboravilo da nije ostao i pisani trag. Naime, vlasnik je obavestio nadležne o održavanju bala i zamolio ih da povedu računa o bezbednosti, odnosno da pošalju nekoliko patroldžija kako bi, u slučaju potrebe, batinama mogli da umire pijane goste.

Slični događaji uveliko su se organizovali i u Novom Sadu, najčešće u zgradi Magistrata, a tada su vrlo popularni bili i balovi pod maskama, koji se, na neki način, mogu smatrati i pretečom društvenih mreža. Naime, zaštićeni maskama i potpuno anonimni, učesnici su bili znatno slobodniji u plesu, ali i tokom unterhaltovanja. To se starijima nije previše dopalo, a još manje policiji, koja je naredila da se "maske obavezno imaju skinuti čim se napusti balska dvorana". Nije teško razumeti i zašto.

Balovi su bili popularni i u međuratnom periodu, ali su potpuno zamrli posle oslobođenja. Nove komunističke vlasti nisu blagonaklono gledale na ove buržoaske relikte prošlosti, pa je prvi posleratni Svetosavski bal održan tek pola veka kasnije, 1990, na inicijativu beogradskih gospođa i graditelja Hrama Svetog Save.