Surova ispovest generala Perišića! Evo kako smo Izgubili Kosovo

Foto: ST/N. MANDIĆ

Momčilo Perišić

- Milošević je poslušao političare-nacionaliste, generale karijeriste i avanturiste koji su mu govorili "samo da mi počnemo rat, a uz pomoć Rusa ko zna ko će ga završiti". Kad je osetio bombe u svom dvorištu, opet uz navedene "lažne heroje" prihvatio je kapitulaciju kroz Kumanovski sporazum, tačnije, njegov deo pod nazivom "vojno-tehnički", koji javnosti nije predočen, a dugo ga je krio. Mnogi i sada ne znaju njegov sadržaj, a on je bezuslovna kapitulacija dela teritorije SRJ i Srbije, tj. Kosova i Metohije.

* Upozoravali ste na opasnost od terorista, ali, kao i u slučaju Hrvatske, uzalud. Kada ste alarmirali državni vrh i koje informacije ste im predočili?

- Dužnost načelnika Štaba Treće armije, a potom i komandanta armije primio sam 1992, po dolasku iz rata u Hrvatskoj i BiH. U zoni moje odgovornosti bilo je Kosovo i Metohija. Moj prethodnik, izvrsni general komandant Treće armije Vlado Vuković, kao iskusan ratnik, počeo je da priprema armiju kao celinu, a posebno Prištinski korpus, za događaje koje smo predviđali tj. pojavu terorizma na KiM, uz mogućnost oružane pobune, do kojih će doći ako se ne budu pravovremeno preduzimale mere na međunarodnom i unutrašnjem planu. Posle njegove pogibije nastavio sam sa pripremama i sve jedinice VJ na KiM popunili smo kvalitetnim i iskusnim ratnim kadrom, osposobili smo ih za život i rad u neprijateljskom okruženju. Nijedna, ni najmanja jedinica VJ nije blokirana, opkoljena, zarobljena niti u bilo kom smislu ponižena tokom 1998. i 1999, kao što se događalo u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 1995. Početkom 1998. teroristi su prekinuli saobraćaj na komunikacijama između Peći-Đakovice i Prizrena, za sve,n osim za Vojsku Jugoslavije, to je konačno bilo dovoljno da Milošević počinje da sumnja u izveštaje DB i MUP.

* To ste iskoristili i ubedili ga da pošalje ljude od poverenja na KiM da izveste o stvarnom stanju na terenu.

- Odredio je Šainovića kao čoveka od najvećeg poverenja, a mi iz Vojske zamolili smo Lilića, koji je bio naklonjen Vojsci jer je čitav mandat radio sa nama i zna koliko vredimo. Oni su po mom predlogu prihvatili da prekontrolišu tri neuralgične tačke kako bi stekli pravu sliku o stanju na KiM. Prvo su obišli prevoj Dule na putu Priština prema Peći i Prizrenu i ustanovili da se pripadnici MUP sunčaju bez naoružanja i opreme, a dužnost im je bila da s oklopnim transporterom i ostalom opremom obezbede put od terorista. Drugo, obišli su karaulu na graničnom prevoju Ćafsa Prušit i bili zadovoljni kako VJ obezbeđuje granicu prema Albaniji. Treće, došli su u Đakovicu radi sastanka sa predstavnicima opština Peć, Prizren i Đakovica, sa ciljem da se međusobno informišu o stanju u tim opštinama, ali tamo su bili samo predstavnici Đakovice, iz Peći i Prizrena niko nije došao jer su teroristi presekli komunikacije. Šainović i Lilić se vraćaju u Beograd i referišu Miloševiću o stanju, ali sa dozom ublažavanja.

* Tada Miloševiću predlažete da se u skupštinama Srbije i SRJ proglasi vanredno stanje?

- Miloševiću predlažem se proglasi pojava terorista na KiM, da se diplomatskim putem alarmira međunarodna javnost o pojavi terorizma u Evropi na KiM, da se u Skupštini proglasi vanredno stanje na KiM i angažuje MUP i VJ radi likvidacije terorizma i spreči pojava pobune. Čak pravim uputstvo o metodologiji proglašenja vanrednog stanja sa planom angažovanja VJ na likvidaciji terorizma. Sve to Milošević odbija, govoreći da bi domaća javnost, a posebno strana, shvatila proglašenje terorista, posebno uvođenje vanrednog stanja, kao slabost Srbije i SRJ.

U Hagu ste generala Lazarevića pitali zašto se povukao? Pitao sam: Kako to, Lazo, da protivno Ustavu SRJ, Zakonu o odbrani i Zakonu o VJ napusti deo teritorije SRJ tj. KiM. On reče: "Pa dobio sam tako naređenje." Generali treba i moraju da izvršavaju naređenja koja su u skladu sa Ustavom i Zakonom, a u interesu naroda i države, ali ne smeju i ne treba ni po koju cenu izvršavati naređenja, ma ko ih je dao, ako su protiv naroda i države. A zar ti isti generali nisu bez zakonskog osnova ušli u rat na KiM pod plaštom rodoljublja i zar nisu izašli iz rata slaveći pobedu kada je srce Srbije prepušteno Albancima. Foto: Tanjug/D. VOJINOVIĆ Vladimir Lazarević sa Pavkovićem Neko će reći lako je biti pametan general posle bitke, ja sam sve ovo rekao pre bitke, zbog toga sam i smenjen jer državnom vrhu nije bila najbitnija sudbina naroda i države nego vlast, a i mojim kolegama generalima, koje vi, a ne ja prozivate. Nažalost, poveli su se za nedoraslim državnim vrhom, a neki od njih i sada se šepure kao heroji. Dobro znaju heroji sa Košara koji general ih je u ratu sa teroristima 1998. posetio na karauli i predao pištolj kao poklon komandiru karaule. Kojom prilikom je sleteo kod karaule helikopterom kao NGŠ VJ, dok njihov komandant korpusa, koji me je pratio u vazduhu u svom helikopteru, nije smeo da sleti kod karaule. Takođe dobro je poznato koliko puta sam posetio kao NGŠ VJ svaku jedinicu na KiM u toku pripreme za odbranu od agresije i svaku, baš svaku karaulu i izdvojeni objekat na KiM kao Stari trg, Mokru goru, Đeravicu...

* Terorizam je narastao, teritorija je sve manje bila pod kontrolom. Koji je potez tada povukao Milošević?

- Milošević je tražio angažovanje VJ, kazao sam mu da to ne može bez odluke Skupštine i proglašenja vanrednog stanja. Naljutio se. Posle nekoliko dana pozvao je mene i mog pomoćnika za bezbednost generala Dimitrijevića i kaže da pružimo pomoć MUP. Pitam ga šta im treba kad smo im sve što su tražili dali, on kaže: "Pamet, pamet, Momo, im treba!" Na to se ja nasmejem i kažem mu: "Pa to je sarkazam, do juče ste govorili drugačije." On me otera u p. m. uz reči: "Kakvi sarkazam, ljudi ginu ko golubovi, a ti se smeješ. Šta da radimo? Samo nemoj da tražiš uvođenje vanrednog stanja i proglašenje terorizma u Skupštini SRJ." Međutim, ako to ne prihvati, zna da ne može upotrebiti legalno vojsku. Onda mu predložim da formira štab sa sposobnim političarem-državnikom na čelu koji će s potrebnim brojem ljudi rukovoditi snagama MUP i DB na KiM, a ako treba stručnu pomoć za planiranje i obuku MUP, daću generala Pavkovića iz Prištinskog korpusa sa potrebnim brojem ljudi, ali ni on ni bilo ko iz VJ ne sme se bez odluke VSO i mog naređenje angažovati u realizaciji planova. On to prihvata, formira štab sa Šainovićem na čelu i posle dvadesetak dana kaže da ono što sam predložio odlično funkcioniše.

* Ali se iza kulisa dešavalo nešto drugo?

- U stvari Pavković je sa saradnicima napravio plan. Umesto da ga MUP realizuje, on je u to uključio deo VJ iz Prištinskog korpusa bez mog znanja i odluke VSO. Miloševiću sam uputio 23. jula 1998. dopis, u kojem navodim njegovo prekoračenje zakona i moguće pogubne posledice po VJ i državu.

* Vi ste u međuvremenu zbog Kosova zaratili s Miloševićem.

- Posle dopisa koji sam mu poslao, Milošević je nekoliko puta razgovarao sa mnom oko KiM. Uvek sam mu govorio da je najgori način rešavanja KiM u ovakvom odnosu međunarodne zajednice prema SRJ primena sile, posebno rat. Nemamo dovoljnu rešenost i motivisanost građana SRJ za rat na KiM protiv Albanaca, pa zar to nije pokazao rat u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH. Gro vojnih obveznika sa KiM, posebno rukovodioca i bogataša, već su bili van granica SRJ. Nemamo savremeno naoružanje da možemo gađati ciljeve u vazduhu i krstareće rakete, ubojna sredstva su nam ograničena. Ekonomska moć zemlje je slaba za dugotrajan rat. Glupo je da počnemo rat koji ne možemo dobiti, a posle avio i raketnih udara i ogromnog razaranja i žrtava bićemo poniženi i prihvatićemo nametnute uslove. Bolje bi bilo da ispunimo tražene uslove od međunarodne zajednice i da sa njom rešavamo probleme na KiM umesto da im bacimo Albance u zagrljaj i izgubimo KiM. Nismo imali ni jednog jedinog saveznika u svetu. Ne može se malo ratovati. Ako počnemo rat i hoćemo uspeh, moramo biti spremni na dugotrajan, totalni rat kao što je bio u Vijetnamu, a za to nemamo nijedan uslov. Sada gospodari sveta i njihova batina NATO skupljaju poene na KiM preko anemične diplomatije SRJ, neadekvatne upotrebe MUP i nelegalne upotrebe VJ i pripremaju svetsko javno mnjenje da nas bombarduju. Kada je prikupljeno dovoljno argumenata i postignut konsenzus NATO zemalja, doneta je Rezoluciju 1199 o bombardovanju SRJ.

Mnoge generale, među kojima su Ojdanić i Pavković, niste štedeli. Pale su grube reči, šta im konkretno zamerate? Foto: e-stock/M. RAFAILOVIĆ Nebojša Pavković - Obojica su osuđeni za ratne zločine. Prvi ih je priznao, a drugi je falsifikovao dokumentaciju da bi spasio sebe, a optužio druge. Oni su uz neke druge generale učvrstili Miloševića u stavu da problem KiM rešava silom, a kad su bili bombardovani i nisu mogli ničim da spreče agresora u rušenju vojne i privredne infrastrukture, jedva su dočekali potpisivanje kapitulacije, čak su dozvolili da njihov general Marjanović učestvuje kao potpisnik Kumanovskog sporazuma. Kada im je naređeno da povuku Vojsku Jugoslavije sa KiM, to su proglasili pobedom, dozvolili šenlučenje potčinjenima u toku povlačenja, proslavljajući tako pobedu, a nealbansko stanovništvo na KiM ostavili nezaštićeno i predali na milost i nemilost albanskim teroristima.

* To je zapravo bio ultimatum?

- SRJ je trebala da obezbedi: nastavak pregovora sa Albancima na KiM oko statusa pokrajine, odobri evropskoj misiji da se angažuje na KiM, verifikuje realizaciju Rezolucije 1199 angažovanjem avaksa u vazdušnom prostoru SRJ, povlačenjem sa KiM snaga VJ i MUP i svođenje na brojno stanje od januara 1998. Pošto su ispunjene sve odredbe Rezolucije, osim povlačenja nekih jedinica MUP i VJ sa KiM, Solana, Klark i Nojman dolaze u Beograd, prima ih Milošević, a pored njega, na sastanku smo bili i Milutinović, Pavle Bulatović i ja. Počinje sastanak, Milošević kaže: "Evo sve smo ispunili, da popijemo po viski i skinemo NATO sa vrata." Na to Solana kaže: "Ne, niste povukli neke jedinice sa KiM" i vadi papir sa nazivima tih jedinica. Uzalud Milošević nudi papire sa potpisima o realizaciji ostalih uslova, među kojima i sporazum o verifikaciji realizacije rezolucije iz vazdušnog prostora između NATO i VJ, kojeg je potpisao Klark za NATO, a ja za VJ (Veličković nije hteo da potpiše, zbog čega ga je Milošević smenio sa dužnosti komandanta Rvi PVO). Solana gleda u taj sporazum i kaže: "Molim da vi stavite vaš potpis na taj sporazum.". Pruži mu svoje nalivpero, a Milošević bez reči napisa "saglasan" i parafira. Time je bombardovanje samo odloženo dok se ne ispune odredbe Rezolucije 1199 u potpunosti.

Foto: www.profimedia.rs

* Ubrzo posle toga vas je smenio, a šta naveo kao ključni razlog?

- Ključni razlog moje smene, kako je napisano na sedmoj sednici VSO, jeste što sam dugo bio načelnik Generalštaba VJ. Milošević je tada čak rekao da bi posle izbora mogao da budem ministar odbrane SRJ. Stvarni razlog moje smene je što sam imao čvrst stav da se u rat ne sme ići bez izgleda na uspeh, odnosno ako u rat moramo ući, onda ići totalno do kraja, kao u Vijetnamu.

Posle kapitulacije na KiM on je proglasio sa svojim poslušnicima pobedu nad NATO i oni su ga naterali na prevremene predsedničke izbore, govoreći da će sigurno pobediti kad je "dobio" rat. Jedino se Gorica Gajević odvažila da kaže da to nije tačno, zbog čega ju je gađao pepeljarom koja mu je bila pri ruci jer je bio strastan pušač.

* Usledilo je bombardovanje. Bilo je svakakvih priča, pa i tih da smo rat mogli da dobijemo da se borba sa NATO vodila na kopnu. Šta vi, kao iskusni general, kažete?

- Posle moje smene, nakon tri meseca, došlo je do bombardovanja SRJ tj. agresije NATO na SRJ i to bez odluke SB UN, što je kriminalno delo. VJ je spremno dočekala agresiju jer se pripremala od juna 1998, kada smo napravili plan odbrane i izdali direktivu, a odluka o tome je na petoj sednici VSO, gde se vidi šta sam rekao. Srećan sam što je VJ pokazala žilavost i otpornost, što nije razbijena kako je NATO očekivao, ali sam tužan što je neporažena, a ponižena kapitulantskom odlukom, povučena sa KiM, a goloruk srpski narod uvučen u rat bezumnim odlukama državnog i vojnog vrha SRJ, a potom od tog istog vrha ostavljen na milost i nemilost albanskim teroristima, dok su vinovnici te nesreće slavili pobedu podelama na hiljade ordenja i medalja.

Foto: Tanjug/V. Dimitrijević

Bombardovanje 1999. godine

NATO nije imao potrebu da izvodi kopnenu operaciju i da uvodi svoje kopnene snage, kad su za njih to odradili albanski teroristi, kasnije OVK uz pomoć iz Albanije. Da su stvarno bili rešeni i prinuđeni da idu u rat, ratovali bi dugo. Da je postojala mogućnost sukoba sa kopnenim snagama NATO, do izražaja bi došao narod koji je bio spreman da se brani, a takav narod ne može biti poražen. Srpski vojnik pokazao bi svoju veličinu kao u Prvom i Drugom svetskom ratu i ostalim ratovima, a međunarodno javno mnjenje bi se postepeno, ali sigurno okretalo u našu korist.