Decu su živu sahranjivali, poslednjom snagom su grebali sanduke: Stravična ispovest Đure Krunića, logoraša iz Jasenovca i Siska

Preksinoćna repriza potresnog filma "Dara iz Jasenovca" probudila je najstrašnija sećanja Đuri Kruniću, koji je sa samo šest godina odveden u najmonstruozniji logor koji istorija pamti. Samo čudom je preživeo prvo Jasenovac, a potom i dečji logor u Sisku.

- U logor sam odveden s celom porodicom. Sećam se polužive dece koju su stavljali u neke improvizovane sanduke od dasaka, neko bude i mrtvo, i odvodili negde. Još živi, mališani su poslednjom snagom noktićima grebali sanduke. Ipak, najteže mi je bilo razdvajanje od majke u logoru, iz koga više nikad nije izašla. Ne mogu da se setim kako je moja majka izgledala, a slika nemam. Drugo, glad. Kad sam, kao odrastao čovek, putovao po svetu, kad god bih se našao ispred švedskog stola setio bih se koliko sam, kao dete, bio gladan - ovako počinje Đuro svoju ispovest za Republiku.

 

Foto: ST/N. PANČIĆ

PUNI VAŠAKA

Rođen je 1936. u potkozarskom selu između Bosanske Gradiške i Kozare. Otac Savo i majka Jovanka imali su, pored Đura, još četiri sina i četiri ćerke. Živeli su od zemljoradnje do 1942, do početka Drugog svetskog rata i stvaranja Nezavisne države Hrvatske, koja je imala zadatak da uništi pravoslavno stanovništvo, Jevreje i Rome.

Foto: Profimedia

- U leto 1942. odvedeni smo u Jasenovac, čitava sela tog podneblja, tada mi je bilo šest godina. Samog transporta se ne sećam, kao ni onog što je bilo u Jasenovcu, ali znam kako je to bilo, dok se života u dečjem logoru u Sisku jasno sećam. U Jasenovcu je izvršena selekcija, odvedeni su radno sposobni muškarci u Nemačku na prisilan rad, uključujući mog oca i najstarijeg brata. Majka, sestra i brat ostali su u Jasenovcu, a mene, brata, koji je bio stariji od mene četiri godine, i sestru, koja je bila starija od mene dve godine, odveli su u dečji logor u Sisak. To je bio logor samo za decu, na jednoj poljani, ograđen žicom, tu je bilo nekoliko baraka - kaže Krunić.

Dodaje da su spavali na zemlji, na slami.

Foto: ST/N. PANČIĆ

- Parazita je bilo puno, bilo je dovoljno da uzmem ovako (prolazi prostima kroz kosu), pa da izvadim dve, tri uši (vaši). Ostalo mi je u sećanju da su poluživu decu stavljali u sanduke skovane od dasaka po petoro, neko dete i mrtvo, i odvodili negde. Tu smo bili, a onda je došao jedan čovek iz susednog sela i odveo mog brata kod sebe da mu radi, puštali su nekad tako (uprava logora) i moj brat je preživeo rat. Došao je biciklom, stavio mog brata, a ja sam se zakačio za bicikl s obe ruke i nisam hteo da se odvojim. Vukao me je tako do logorske kapije, a onda su me dvojica ustaša podigla i odvojila.

Foto: Profimedia

U CIRIHU DO PENZIJE

Otac i brat su se iz Nemačke vratili, ali su majka, brat i sestra ubijeni u logoru. Kada je upisao peti razred osnovne, smestili su ga u dom za ratnu siročad u Bosanskoj Gradiški i pored živog oca.

- Tu sam bio dve godine, ali sam početkom treće izbačen jer su saznali da ipak imam jednog roditelja i da ne ispunjavam uslove. Put me je naneo u Vukovar, gde mi je živeo brat, pa sam tu završio za metalostrugara. Potom sam otišao u vojsku, oženio se, dobio sina Borisa i stalan posao. Ipak, rešio sam da se okušam u inostranstvu, pa sam otišao prvo u Nemačku, pa u Švajcarsku, gde sam dočekao penziju - priča Đuro.

Foto: ST/N. PANČIĆ

Dodaje da iz Ciriha u Sremčicu, gde su supruga i on kupili kuću, dođe samo ponekad.

- Mnogo sam putovao, bio sam u Južnoj i Severnoj Americi, Australiji, Kini, Rusiji, obišao sam sever Afrike i Aziju. Odsedao sam u hotelima visoke klase, ali bih se svaki put kada bih stao pored švedskog stola setio Jasenovca i Siska - kaže Krunić.

Za kraj podvlači da nikog ne mrzi.

- Ne mogu da shvatim da neko može biti takav zločinac, da ubija zato što u nekoj nijansi neko nije kao on. Samo u nijansi. Ali, ponavljam, ne mrzim nijednog Hrvata i to je moja sreća u čitavoj to nesreći - poručuje Krunić.

Foto: Profimedia

Po snegu bos bežao od ustaša

Pod pritiskom Crvenog krsta, uprava logora puštala je da neko iz susednih sela dođe u dečji logor i odabere dete koje će da mu radi na polju. Bilo je i izuzetaka kada su puštali ljude da odvedu decu iz svoje familije. Tako je Đuro, sa sestrom Stanom, završio kod tetke pošto ih je u logoru pronašla sestra od tetke, tražeći svoju decu.

- Sećam se tog putovanja iz Siska u selo, iz Hrvatske u Bosnu, bio sam totalno iznemogao, izgubio sam svaku orijentaciju. Kod tetke, čija je kuća bila udaljena pet, šest kilometara od naše rodne kuće, bili smo sve do završetka rata, još neke tri godine. Narod je već počeo da se organizuje, pravili su straže i javljali seljacima kad dolaze ustaše i onda mi bežimo, a bilo je puno te bežanije. Jednom, sneg je padao, imao sam na sebi samo dugačku, mušku košulju, bez ičega na nogama, bežao sam po snegu - navodi Krunić.

Foto: Privatna arhiva

Ne mogu da se oslobodim tuge i besa

Kad god sam dolazio u Jugoslaviju dolazio sam u Jasenovac. To je bio obilazak groba moje majke, mada ja ne znam gde ona leži, ona je tamo među hiljadu njih. Nikad nisam zaboravio da sam i ja nekad imao majku. Sva ta neka tuga, bes i jad su tinjali u meni čitav život, to je nekad bilo potisnuto malo, ali sada, kada sam već u penziji, ne mogu da se oslobodim više tih misli, iskreno će Krunić.

Foto: Profimedia

Mnogo mi je teško što znam malo o sebi

Na pitanje da li je nekad od oca tražio da mu opiše majku ili govori o njoj, Krunić priznaje da tu nije bilo nekih dubokih priča.

- Moj otac je često puta govorio da je bio srećan kad ide u grad svojim konjima, a naša majka sedi pored njega u zaprežnim kolima. Nekih dubokih priča tu nije bilo i meni je sada mnogo nezgodno što ja, u stvari, malo toga znam o sebi. Mnogo toga meni fali. Uostalom, meni fali kompletno domaće vaspitanje, koje jedna mlada osoba doživi u jednoj roditeljskoj kući. U Cirihu imamo srpski penzionerski klub, prostorije su nam u crkvi, i ja, kad dolazim u tu prostoriju u crkvi, ne znam da se ponašam jer nemam tog vaspitanja.