EKSKLUZIVNA ISPOVEST: Marić otkriva tajne o Slobi, Đinđiću i Milu

Foto: ST/V. LUKIĆ

Milomir Marić

Za Srpski telegraf pričao je, između ostalog, i zašto je Đinđiću govorio da ljude poput njega ubijaju. 

Na televiziji ste nasmejani, a sada ste baš ozbiljni. Zašto? 

- Na televiziji igram predstavu udri brigu na veselje, a ovako sam zabrinut, razmišljam da li će da nam krene, sanjam da nam bude bolje. Sve ovo što se sada dešava to sam ja sanjao. Ali ni u mojim najkošmarnijim snovima nije izgledalo ovako loše. Kapitalizam, Srbija na zapadu, to sanjam od detinjstva. Ali ja sam sanjao da živimo u stilu dolče vita, neki sladak život, ne mora kao u Nemačkoj, ali kao Italijani, da živimo dizajnirano. Verovao sam da će se ostvariti. Sanjao sam da ću u Evropsku uniju ući kao mladić, ali kako je krenulo i kako napredujemo, sumnjam da ću i kao penzioner moći da uđem u EU.

Koji su to košmari?

- Mislio sam da ne postoji ništa užasnije od socijalističkih direktora, jagnjećih brigada koje idu sa ručka na ručak. A to su bili neuporedivo sposobniji ljudi koji su vodili firme, isplaćivali plate za nekoliko hiljada ljudi... Uspevali su da u tako zatvorenoj zemlji ostvaraju rezultate. Umesto njih, došli su ljudi koji su zatvorili te fabrike. Sve što nisu mogli da nam unište NATO bombardovanje, sankcije, ratovi, sve su oni to pozatvarali i smatrali su da su reformatori i da su eksperti, da takvih eksperata za zatvaranje fabrika, za isterivanje ljudi sa posla nema niko. Ponašali su se kao tapkaroši...

Poznajete ili ste poznavali sve političare koji su vedrili i oblačili decenijama. Pa da krenemo redom, kakav je Milošević?

- Kada je cela Srbija hvalila Miloševića, već tada sam video da to neće na dobro izaći. Glavna parola koja je bila lansirana na Osmoj sednici bila je "na ljutu ranu ljuta trava". To su ljudi ponosno ponavljali u direktnom TV prenosu, to popodne i celu noć do zore, a niko od njih nije znao da je to bio moto Ante Pavelića, da svaka knjiga Ante Pavelića počinje tom rečenicom. Isto tako ono što su s tri podignuta prsta uzvikivali: "Svi, svi, svi", to je isto ustaški pozdrav.

Ali stvari su krenule suprotnim smerom. 

- Očekivao sam da će razum prevladati, da ćemo biti prva zemlja koja će ući u EU. Mi smo civilizacijski tada bili spremniji za ulazak nego što smo sad kao poslednji. 

U to vreme već ste upoznali Tuđmana. 

- Mislio sam da je disident. Pričalo se tada da je neki Titov general postao ustaša, ja ga upoznam.

Foto: www.profimedia.rs

Slobodan Milošević i Mira Marković

Pa onda i Izetbegovića.

- Alija Izetbegović mi je delovao kao Srbin. On mi je rekao: "Sine, ja sam nekad bio Srbin". Pitam: "Do koje godine", a on odgovara: "Do 1972. sam se pisao kao Srbin." Bio je iz ugledne beogradske porodice. Mislio sam da će te različitosti i kada sve zabranjene stvari izađu na površinu biti dobro, da neće biti razloga da se ljudi kolju kada je sve dozvoljeno. Živeli smo u vremenima kada ništa nije bilo dozvoljeno. Morali smo da naučimo da pišemo između redova, u nekim metaforama, da nas razumeju, a da nas ne uhvate. Neuporedivo su novine tog doba bile profesionalnije iako je bilo mnogo stega i zabrana. Evo, u Dugi su u to vreme smenili četiri glavna urednika zbog mojih tekstova. Pa onda kažu: "Da stavimo njega za glavnog urednika, njega će ionako neko ubiti."

Za Dugu je kolumne pisala i Mira Marković.

- Tada sam govorio da imam najboljeg špijuna u Tolstojevoj 33.

Da li vam je davala neke informacije?

- Ona je objavljivala dve strane svojih kolumni, a 98 ostalih strana je bilo protiv Slobodana Miloševića. Pitao sam je šta Milošević kaže za te novine. Ona kaže: "Gađao me je Dugom i rekao da nosim to đubre." Tada se pričalo da ona iz senke vlada, da ona stoji iza svih Miloševićevih poteza...

I šta vam je poveravala? 

- Žalila se da je Milošević uopšte ne sluša, da je morala da plače po šest meseci da bi on nekog smenio... Žalila se da su ga okupirali razni srpski nacionalisti, čak i neki moji prijatelji poput Brane Crnčevića, da ga oni zabavljaju u kabinetu na kanabetu, da piju viski i da se zbog njih Milošević ne vraća kući na vreme jer uživa s tim srpskim nacionalistima.

Vi niste bili fascinirani Miloševićem?

- Meni je to bilo suprotno od onoga što se dešavalo u svetu u vreme rušenja Berlinskog zida, u vreme raznih plišanih revolucija u Evropi. Srpska televizija je učestvovala u rušenju Čaušeskua, to je bila revolucija, u svetu je objavljeno da je katastrofa, Sekuritate (rumunska obaveštajna služba, prim. aut.) pobija demonstrante, prikazivali su mrtva tela u mrtvačnici, dolazaka Ilijeskua... Sve je to prenosila beogradska televizija. Mi smo tada bili deo tog velikog zapada koji je rušio te komuniste satrape da bismo doživeli da budemo poslednja revolucija, i to 5. oktobra.

Foto: youtube.com/FondacijaDjindjic

Zoran Đinđić

Te zemlje su nas pretekle.

- Mi smo u te zemlje odlazili kao američki milioneri, jesmo bili Amerikanci za te nesrećne zemlje iza gvozdene zavese, ali po crnom kursu menjali smo devize za lokalnu valutu. Ponašali smo se kao američki turisti i u Moskvi, i u Varšavi, i u Sofiji. Gledali smo sa visine. Kada nam je prvi put zabranjeno da letimo sa beogradskog aerodroma, kada su uvedene prve sankcije, počeli smo da idemo u svet preko Budimpešte. U početku smo išli nekim seoskim putevima, sretali smo konjske zaprege, volovi vuku neka kola, svi u prašini stignemo do aerodroma nekim prečicama... Ali već godinu, dve kasnije do budimpeštanskog aerodroma stizali smo auto-stradom modernom kao na zapadu. Sećam se kada se ovde pojavio francuski general Galoa, koji je bio šef kabineta De Gola, otac nuklearne strategije Francuske. On je Miloševiću nudio da kupi neku atomsku bombu. Mi smo mislili kakav je ovaj - sirotinji nudi atomsku bombu. A onda shvatimo da nijedna zemlja koja je imala atomsku bombu, koja je imala neko ozbiljno oružje, nije bombardovana. Bombardovani su oni za koje je izmišljeno da imaju neko smrtonosno oružje - Sadam Husein, Gadafi... Pa neće Amerika da bombarduje Kim Džong Una, Iran ili neku zemlju koja je stvarno naoružana.

Zašto Milošević nije tada kupio atomsku bombu?

- Nije džabe Tito pravio atomsku bombu u Vinči. Šta su prvo uradili oslobodioci? Sav nuklearni otpad su poslali odakle je i došao - u Rusiju, a to je vredelo nekoliko milijardi. Moglo je deset godina da bude gorivo za atomske centrale. Ali nismo jer je Zapad odmah tražio da se razoružamo, kao što je "Ju-Es stil" došao da pretopi naše oružje i da postanemo bezopasni. Ovde dve stvari očigledno nisu uspevale. Neki se šale da od svih reformi u Srbiji jedino uspeva reform torta. Ja mislim da to nije tačno. Jer reform torta je najposnija torta, najneukusnija torta i neuporedivo je ukusnija i raskošnija doboš torta. Tako da je bolje da smo otišli na doboš nego da smo nastavili sa reformama.

Šta ste očekivali od Đinđić, družili ste se, bio vam je prijatelj.

- Đinđić je bio interesantan čovek, živeo je u Nemačkoj, spadao je među najpametnije Srbe, pisao je interesantne tekstove u Književnoj reči. Govorio je o slabostima Zapada, o želji nove generacije da napravi revoluciju, da se bori protiv eksploatacije, protiv kapitalizma... Meni bilo čudno i zainteresovalo me je. Đinđić je imao viziju, hteo je da promeni sve. Brzo je shvatio da postoji mnogo stvari koje je nemoguće promeniti, da su decenije potrebne da bi se promenila svest. On je u vreme svoje vladavine bio najoklevetaniji čovek u državi. Napadali su ga da je diktator, autokrata, da je uspostavio cenzuru štampe, bio je najnapadaniji čovek. Srbi su Zorana Đinđića upoznali tek posle njegove tragične smrti. Kada je srušen Milošević, Koštunica je dobio apsolutnu podršku, od beznačajne do 80 odsto, jer su ljudi smatrali da je Koštunica isto što i Milošević, da to nije neka promena. Zoranu sam često govorio: "Teško onome ko od Srba bude tražio da se promene, a onaj ko ih bude naterao da rade biće ubijen." Rekao sam to u šali, ne sluteći da će on biti ubijen, verovatno ne zbog toga.

Politička pozadina još uvek je nerasvetljena.

- Nijedno političko ubistvo nije rešeno, tako da ni ubistvo Zorana Đinđića i politička pozadina nisu otkriveni. Neverovatno je da je istog dana, sat vremena kasnije, na televiziji objavljena poternica sa fotografijama. Čak prijatelji Zorana Đinđića, njegovi medijski savetnici, lansirali su priču da je smrt Zorana Đinđića obračun u mafiji. Oni su lansirali tu priču, da Đinđić nije politička žrtva. Uradili su to iz najbolje namere, ali je to bilo nepromišljeno.

Šta mislite da je pozadina tog atentata?

- Bilo je ko zna koliko faktora, oni su se sklopili. Ni Zapad nije bio s njim zadovoljan. Sećam se kada je postavljao pitanje Kosova na diplomatskim prijemima. U Beogradu su svi bili šokirani i govorili ovaj je gori od Miloševića, samo što je pametniji i sposobniji. Mi smo imali naivnu veru, čak i u njegovom okruženju, da će kada Milošević padne Albanci požuriti Beogradu u zagrljaj, pa ćemo u sreći i zadovoljstvu zajedno krenuti ka EU. I Crnogorci i svi. Nekoliko puta su opozicionari molili Rugovu i albanske lidere da učestvuju na nekim srpskim izborima. Ali da su učestvovali, 30 odsto srpskog parlamenta bili bi Albanci. Nama bi potpredsednik uvek bio da li Azem Vlasi, da li Rugova, da li Tači...

Iz tog vremena datira vaše prijateljstvo sa Milom Đukanovićem. Ne dozvoljavate da ga bilo ko kritikuje. 

- U mojim emisijama je zabranjeno napadati moje prijatelje. Ljudi se čude, dođu kod mene i hoće da napadnu Mila Đukanovića. Kažem ne može, imate svoje medije, napadajte ga tamo jer je Milo Đukanović superstar. On je ostvario nešto neverovatno. Kada je došao na vlast, tada su na vlasti bili Margaret Tačer, Džon Mejdžor, Gorbačov, Helmut Kol. A u međuvremenu se promenilo pet generacija američkih predsednika, evropskih lidera, a on je ostao u sedlu i praktično zamoljen od Crnogoraca da se vrati na čelo. Ne mogu da razumeju da može da postoji Crna Gora iako njen predsednik nije Milo. 

Kad podvučete crtu, šta je moglo ili trebalo drugačije?

- Sve najluđe je pobedilo. Kad god smo bili u situaciji da biramo, mi smo sami oduševljeno sopstvenu nesreću izabrali i nismo mogli da pretpostavimo kakve će biti posledice. Niko ovde nije hteo da brani Jugoslaviju, nego su branili komunizam, privilegije, nešto što je bilo neodbranjivo. Svako je bio spreman da pogine, niko nije bio spreman da za Srbiju ostane živ i uradi nešto pametno. I sada kad opet imamo neka važna pitanja trebalo bi dobro da mućnemo glavom.

NASTAVIĆE SE...