CIA JE PREKO ROKENROLA RUŠILA MILOŠEVIĆA: Istoričar Raković otkrio na koji način se dobija energija za PROMENU VLASTI!

Aleksandar Raković, naučni savetnik na Institutu za noviju istoriju Srbije, otkriva kako su partija i Tito doživljavali taj moderni pravac sa zapada, na koji način je rokenrol došao glave Miloševiću, ali i zašto su ga stranci držali pod ključem po dolasku Zorana Đinđića na vlast.

* Kako je rokenrol ocenjivan šezdesetih od partije? Da li su ga oni prepoznali kao nekakvu pretnju?

- Nisu ga nikad prepoznavali kao pretnju. Kad se rokenrol pojavio krajem pedesetih kod nas, partija je bila toliko jaka da ga nije videla kao pretnju. Uvideli su da to zanima omladinu i, pošto je partija kontrolisala sve društvene pore, i to vrlo stručno, oni su nekim svojim ljudima dali zadatak da osluškuju šta se dešava i da prate razvoj, da vide da li je rokenrol prolazna pojava ili ne. Već 1963, u prvim svojim važnijim analizama u okviru Narodne omladine Jugoslavije, koja je bila predvorje partije za omladinu, oni su zaključivali da je rokenrol pozitivna pojava i da treba hvaliti mlade koji slušaju rokenrol i plešu uz njega jer je to istovremeno bio način da se Jugoslavija približi zapadnom bloku. Puštanje zapadne kulture u Jugoslaviju, ne samo rokenrola već i holivudskog filma, avangardnog pozorišta, bilo je, u stvari, približavanje zapadnoj sferi, od koje su dobijali finansijske privilegije. Smatrano je da se rokenrol, džez i holivudski film ne kose s tim sistemom, nego mogu biti integrisani u jugoslovenski socijalistički sistem. Prelomni momenat bila je gitarijada 1966. Na Beogradskom sajmu rokenrol postaje muzika mladih Jugoslovena. Pobednici gitarijade su svirali pred Titom kad se dočekivala štafeta, a ako se nešto tada odvijalo pred Titom, to više niko nije mogao da porekne.

Foto: Tanjug/D. KUJUNDŽIĆ

* Da li je partija ipak merila reči pesama, šta bi one mogle da izazovu?

- Postojale su komisije koje su se time bavile, koje su ocenjivale koje ploče mogu biti štetne, a koje ne. One koje nisu bile štetne one su promovisane i puštane, davan im je prostor. Bilo je nekih koje nisu bile, početkom sedamdesetih je bio obračun sa šundom i kičom, to se tako zvalo, mnoge rokenrol ploče su proglašavane šundom i kičom, i to je značilo da su više oporezovane i da su bile skuplje u Srbiji. Ali ako biste prešli u Bosnu ili Hrvatsku, gde nije postojao istovetan zakon, bile su jeftinije. Niko od tih jugoslovenskih sastava se nije bunio protiv sistema i sve ono što bi bilo stavljano na teret nekim sastavima je neozbiljnost i nedovoljan talenat.

* Da li su u pesmama traženi skriveni motivi?

- Nije bilo skrivenih motiva. Godine 1977. počele su da se objavljuju rokenrol recenzije na stranama kulture, priznat je ne za popularnu kulturu, već za kulturu. Čak je socijalistička omladina Jugoslavije, koja je, u stvari, nastavak Narodne omladine Jugoslavije, nametnula muzičkoj omladini Jugoslavije da mora da se kao vannastavna aktivnost u školama izučava i rokenrol. Sve to što je bila kontrakultura na zapadu - hipici, pankeri, ovde su postali deo kulture, a bogami i deo establišmenta. Pazite, Bijelo dugme... Bregović, gledao sam arhivsku građu, to će biti u drugom delu moje knjige u jugoslovenskom rokenrolu, nije bio nikakav projekat neke službe. To su gluposti, Bregović se nametnuo partiji, imao je ideje. Kad je bila promocija prvog albuma Bijelog dugmeta u Skenderiji, u Sarajevu, bilo je 15.000 ljudi, taj koncert počinje pesmom "Druže Tito, mi ti se kunemo" i cela hala peva. Znate šta je to za partiju, to je neverovatno. Vi dobijate gotovo gratis formiranu jugoslovensku omladinu.

* Kako se onda s Ibarske vratila na sve kanale?

- Situacija počinje malo da se ljulja osamdesetih. Počinje shvatanje tog fenomena folk andergraunda, postoje sastavi i pevačice, recimo Šemsa Suljaković, koja prodaje 700.000 kaseta na sivom tržištu. To su ogromni tiraži. Masovnost je počela, čak partija 1975. zaključuje da nije uspela da suzbije taj zabavni šund i kič uprkos svim pokušajima. Kad dolaze devedesete, rokenrol je i dalje zvanična muzika mladih Jugoslovena, međutim, raspadom Jugoslavije dolaze neke važne promene. Rokenrol muzika nastavlja u istom kapacitetu da se razvija u Hrvatskoj, tamo postaje deo hrvatskog establišmenta i koristi se za razbijanje Jugoslavije. Kod nas je druga situacija, kod nas rokenrol sastavi počinju da se bave porukama koje su protiv Miloševića, kreću da razbijaju Miloševićevu vlast i kao masovna kultura postaju pretnja. Kad pogledate te koncerte, studentske proteste, jer rokenrol je bio obavezna ikonografija tokom protesta, 1999. i 2000. bio je maksimum, kad CIA počinje da finansira sve to, te velike festivale za razbijanje Miloševića... Država teži da ima saveznika u masovnoj kulturi, a to ne mogu biti rokeri. Prvi put u istoriji rokenrola u Jugoslaviji, od 1957, kada su zabeleženi prvi nastupi, pa do 1991 on je bio muzika mladih Jugoslovena i nije bio kontrakultura. Tek s razbijanjem SFRJ i postajanjem SRJ rokenrol postaje kontrakultura vlastima u Beogradu - Miloševiću. Postaje ono što je rokenrol bio na zapadu u vreme hipi kontrakulture. S druge strane, folk počinje, logično, da dobija prostor. Za tri-četiri meseca oni su zagospodarili - ovima je uskraćen prostor, ovima je dat. Kada država više nije imala tu intervenciju suzbijanja i favorizovanja rokenrola, pokazala se snaga folka.

* Pomenuli ste da je CIA finansirala rokenrol festival pred kraj decenije...

- Apsolutno. Interes im je bio da sruše Miloševića, to je bilo jedino da se homogenizuje javnost i da se omladina gura u bunt prema Miloševiću.

* Dolazimo do demokratskih promena, od 5. oktobra, da li imate utisak da su oni pokušavali da manipulišu mnjenjem preko muzike ili su samo pustili da tržišna utakmica uradi svoje?

- Uništili su rokenrol potpuno, to je bilo planski. Recimo, još 1997. došli su planeri iz BBC i uredili B 92, taj radio je bio nosilac otpora protiv Miloševića. Oni su bili andergraund rokenrol radio, uglavnom su puštali pank, alternativnu muziku, ali onda su im ti planeri sa zapada, očigledno su imali zadatak da ovde oblikuju medije, doneli listu 40 pesama koje treba da puštaju. Broj jedan je bila Maraja Keri. Rekli su im (s B 92), to nismo mi, ali su stranci insistirali da to što oni puštaju više niko ne sluša. Napravili su kompromis da bude i jedno i drugo. Isto se desilo i na RTS posle 5. oktobra. Došli su planeri s BBC i rekli da samo Radio Beograd 202 može da pušta rokenrol muziku, ostale stanice i televizijski program ne. Zbog čega? Pa rokenrol je mogao da kanališe nezadovoljstvo protiv novih vlasti i jednostavno je izgubio svaku važnost, više nije bio bitan.

* Znači, stranci su, da bi sačuvali Đinđića, zauzdali rokenrol?

- Tako je, da bi sačuvali svoj poredak.

BONUS VIDEO: