TUGA DO NEBA! Preminula je nakon DUGE BORBE sa Alchajmerovom bolešću: U POTRESNOJ ISPOVESTI Milica Pavlović se RASPALA OD BOLA, BOLEST JE UZELA MAHA, BAKA JOJ JE BILA SVE! (FOTO)

Baka Milice Pavlović preminula je sinoć nakon duge borbe sa Alchajmerovom bolešću, te se pvačica potresnom porukom oprostila od osobe koju je najviše volela u životu.

Milici je ona bila sve na svetu, njoj je deda preminuo pre dve godine, a nedavno je u svojoj ispovesti nedavno je govorila o ljubavi prema njoj, te kako joj je teško što je ne prepoznaje, pisao je nedavno Story.

Uskrs je bio lep povod da se fotografišete s baka Radom, ženom koja vam je verovatno prva asocijacija na reč porodica. Postoje li reči koje mogu da opišu šta vam ona znači u životu?

- Moja baka je za mene primer jedne neverovatno snažne, poštene i najdivnije žene na svetu. Naučila me je da kroz život idem podignute glave, da je važno da budem poštena i lojalna, jer ću samo tako umeti da budem zadovoljna sobom kad padne noć i legnem u krevet. Njena životna priča je veoma dirljiva, kao mlada bila je sluga u bogataškoj kući i radila je samo za hleb i vodu, ali je to nije napravilo lošom i pokvarenom osobom, već ju je naučilo da ceni prave vrednosti i sve što dobije od života. Često mi kaže da sam ja njoj poklon s neba zbog svega što je preživela u mladosti, te da joj je život mojim uspehom vratio i nagradio je za sve što je propatila. Odrasla sam pored te žene, učila od nje i mislim da je to moj najveći životni blagoslov.

 

 

Šta se sve promenilo za Radu i vas otkako vas je deka napustio pre godinu i po dana i kako ste to podneli?

- Sve se promenilo, sve je potpuno drugačije. Dok mi je deka bio živ, njih dvoje su bili zajedno u Bunibrodu i bila sam mnogo bezbrižnija u životu. Znala sam da su zajedno, koliko se vole, koliko ne mogu jedno bez drugog i to je činilo da budem mirna i spokojna. Nakon dedine smrti, koji je bio moja najveća podrška u životu i oslonac cele naše porodice, ništa više nije bilo isto. Nisam mogla baku da ostavim samu u našoj porodičnoj kući, već sam je preselila za Beograd. Pošto zbog prirode svog posla često nisam u zemlji, zatrpana sam obavezama od jutra do mraka, najbolja opcija bila je da baku smestim u gerontološki centar na Bežanijskoj kosi kako bi svakog dana imala negu i brigu kakva je neophodna, a da meni bude znatno bliže i da mogu uvek da je viđam. Ljudi koji rade u pomenutom domu toliko su divni, posvećeni, plemeniti. Ne znam šta bih da nije njih, zahvalna sam im iz dubine duše za sve što rade za moju baku i mene, kao i za sve druge starije ljude.

Vašoj baki je ustanovljena Alchajmerova bolest, kako to utiče na vaš odnos?

- To je za mene trenutno najbolnija tema u životu. Bolest je uzela maha. Srce i duša me bole zbog toga što me moja baka ne prepoznaje. Ona je moje zlato, moja duša, moje sve na svetu i mnogo je strašno kada prilikom svakog viđanja s njom, moram da se iznova upoznajem i pokušavam da je podsetim ko sam. Da sam ja ćerka njenog sina, njena unuka. Njena Milica. Njena pevačica. Sama činjenica da sam doživela da neko ko mi je najbitniji na svetu postane dementan veoma je teška i potresna, izbegavam da pričam i razmišljam o tome, ali očigledno da u životu postoje stvari koje ne možemo da biramo i na koje ne možemo da utičemo. Prilikom svakog našeg susreta trudim se da doprem do nje, da se priseti da sam ja njena Milica, ali svako novo viđanje donosi iste momente. Ali onda kad me prepozna, kad se seti, to je neprocenjivo i ne mogu da opišem taj osećaj kako me ljubi, grli... Svaka reč koju mi uputi za mene je velika kao ceo univerzum.

Niste odrastali uz majku i oca, ali uvek ste isticali da su vam baka i deka više nego dovoljno menjali te uloge. Međutim, kada se prisetite detinjstva, ima li ipak određene sete i žala zbog načina na koji ste odrastali? Da li ste bili tužni kada biste videli drugu decu koja praznike poput Uskrsa slave s porodicom u punom sastavu?

- Bila bi laž kada bih rekla da nisam primećivala razliku između druge dece i sebe, ali isto tako bih slagala kada bih rekla da se baka i deka nisu potrudili da mi pruže apsolutno sve što mi je bilo neophodno – ljubav, brigu, pažnju. Moj otac se ne ljuti kada mu kažem da je za mene moj otac – moj deda. I to je jednostavno tako. Njih dvoje, Rada i Vladimir, bili su moj oslonac, moja porodica, dali su sve od sebe da me lepo vaspitaju i da mi nikada ništa u životu ne nedostaje.

Kakav odnos imate s porodicom koju je formirao vaš otac u Švajcarskoj nakon što se razveo od vaše majke?

- U odličnim smo odnosima. Moj otac i maćeha baš su na dan izlaska albuma „Posesivna“ došli do Beograda da se vidimo. Proveli smo divno popodne u mom stanu. Uz ručak smo preslušavali nove pesme i rekli su mi da su mnogo ponosni na mene. Moj otac ne voli medije i zato vešto izbegava sve što ima veze sa šou-biznisom-izjavila je Milica nedavno za Story.

BONUS VIDEO: